Nije lako biti mirovnjak

Nekome bi jedno angažovanje u mirovnoj misiji bilo sasvim dovoljno. Međutim, stariji vodnik Dejan Stanković otputovaće početkom februara 2010. u Kongo po treći put. Nakon obuke u Centru za mirovne misije Generalštaba Vojske Srbije i na terenu, on i njegovih pet kolega iz tima Vojske Srbije za medicinsku evakuaciju vazdušnim putem spremni su da zamene prethodnu ekipu – AMET 13.

A kada se 2006. godine prvi put iskrcao iz aviona na aerodromu kraj Kinšase Stanković je doživeo klimatski i kulturološki šok. Kako slikovito objašnjava, osetio se kao u autoklavu – specijalnoj posudi za sterilizaciju instrumenata. Zapahnuo ga je vreli, memljivi vazduh, i odeća mu je u trenutku postala mokra. Neobična klima, sablasni, slabo osvetljeni i asfaltirani drumovi Demokratske Republike Kongo, kao i jezička barijera (u ovoj državi mnogi se služe francuskim, koji je i zvanični jezik), bile su još i podnošljive prepreke.

Usledila je bitka s komarcima, za koje ne možete znati nose li parazite malarije ili ne. Od njih sve vrvi, naročito pored reke Kongo, druge po dužini na „crnom kontinentu”, gde je smeštena baza AMET-a. Dejan se zarazio dva puta, ali se uspešno i brzo izlečio. Pored toga, predizborna kampanja u jeku i čarke predstavnika suprotstavljenih tabora, koje su uključivale i pucnjavu na plave šlemove i civile, značili su dosta posla za sve sanitetske timove misije MONUC, kako se zvanično naziva misija UN u Kongu.

– Reč je o veoma dinamičnom i zanimljivom poslu. Uglavnom se odvija ili u letu – u helikopteru, klipnom ili turbo-mlaznom avionu – ili u vožnji „terencima”. Značajan motiv je i zarada. Iako to nije velika suma, dovoljna je za učešće za kredit za stan. Tokom tri angažmana u misiji može se zaraditi za trećinu stana od 55 metara kvadratnih u Beogradu – kaže Stanković i objašnjava da njegova supruga i devetogodišnji sin imaju razumevanja za njegove „izlete” u srce Afrike, jer znaju da se zarada izdvaja za budući dom. Komuniciraju preko četa ili skajpa, a tu su ipak i obilasci najbližih.

Major Ilija Vujičić iz Centra za mirovne operacije kaže da Srbija ima svoje predstavnike i u Čadu, Liberiji i Obali Slonovače.

O odabiru kandidata razgovarali smo s majorom Branislavom Miletićem iz Centra za mirovne operacije. Prema njegovim rečima, za učešće u misiji može da se prijavi svaki profesionalni pripadnik sistema odbrane. U anketni listić unosi osnovne podatke o sebi, kao što su formacijsko mesto, službena ocena, medicinska specijalnost ukoliko je reč o sanitetu, i čin, koji mora odgovarati kvalifikacijama koje su propisale UN. Trebalo bi priložiti i diplome o završenim kursevima u VS ili civilstvu.

– O angažmanu pojedinca u misiji odlučuje komisija u kojoj su psiholog i oficiri koji su već bili u operacijama. Tu su i ispit iz engleskog, kao i lekarski pregled po obrascu UN na Institutu za vazduhoplovnu medicinu Vojnomedicinske akademije. Na osnovu svih pokazatelja, komisija donosi odluku o tome ko će biti upućen u misiju. Sva dokumenta potom se šalju i u centralu UN u Njujorku – objašnjava major Miletić, koji je bio vojni posmatrač u Liberiji.

Sledi dvonedeljna obuka u Centru za mirovne operacije. Vojni posmatrači obučavaju se i u inostranstvu, jer je to jeftinije zbog složenosti samog kursa za čije izvođenje je potrebno angažovanje svih vidova, rodova i službi. „Medicinari” se pripremaju i u Vojnomedicinskoj akademiji. Obavljaju se i pripreme za konkretnu misiju, uz proučavanje istorijata sukoba, ali i svakodnevne savete – recimo, koliko para treba nositi u džepu.

– Učesnici u misijama prolaze i kroz psihološke pripreme, gde uče o tome kako da pobede stres usled kulturološkog šoka i odvojenosti od porodice i kako da prepoznaju abnormalnosti u svom i tuđem ponašanju. Takođe, budući plavi šlemovi dodatno se edukuju u bezbednosnom smislu. Konačno, uvežbavaju se i načini komunikacije, jer veza sa Centrom i Srbijom mora stalno da se održava – objašnjava kapetan Igor Sailović, koji uskoro putuje u Liberiju.

Tereza Bojković

-----------------------------------------------------------

Obuka u vožnji džipova

Pošto je procenat asfaltiranih puteva u Africi nizak, svaki putnik mora proći i obuku u terenskoj vožnji. Kako pravilno savladati baru dugu 100 metara a da vam se džip ne zaglavi u blatu uči se na specijalnom poligonu u Beranovcu kod Kraljeva, na lendroverima „difenderima” i puhovima Bataljona saobraćajne službe Centra za obuku logistike. Ovim vozilima odlazi se i na šumske bogaze Golije i Goča.