Veliki muftija vašingtonski

Godinama su legije mudžahedina, zaodenute u belu boju islamskog mučeništva, sa zelenim trakama i kuranskim zapisima oko glave, ponosno defilovale Bosnom pred kamerama i reporterima sa Zapada.

Deceniju i po kasnije, dok je svet suočen sa smrtonosnim pretnjama terorizma, aktuelizuje se pitanje koliko je administracije Bila Klintona svojom politikom doprinela da upravo Zapad postane žrtva militantnog islama?

Bosanski mudžahedini i šahidi, oni koji su uz posredni blagoslov Vašingtona počinili krvave zločine protiv Srba i Hrvata, umešani su danas u mnoge terorističke akcije – ne samo protiv američkih interesa po raznim delovima sveta.

Klinton je svakako bio upoznat sa fundamentalističkim stavovima Alije Izetbegovića, člana „Fedaina islama”, radikalne islamske grupe osnovane u Iranu tridesetih godina 20. veka, čoveka koji je 1970. u svojoj „Islamskoj deklaraciji” pisao da „ne može biti ni mira ni koegzistencije između islamske vere i neislamskih socijalnih institucija”.

Klinton je morao da zna koliko je Alija bio privržen načelima Homeinijeve islamske revolucije 1979. Iako je Iran i u to vreme bio javni neprijatelj SAD, američki predsednik se aprila 1994, na insistiranje šefa CIA Antonija Lejka i ambasadora SAD u Hrvatskoj Pitera Galbrajta, saglasio sa iranskim isporukama oružja Bosni.

(/slika2)Šef Bele kuće lagao je sve oko sebe. Odluka je doneta bez znanja Kongresa, Pentagona, CIA i američkih saveznika. Kako je kasnije pisao „Los Anđeles tajms”, to je odigralo „centralnu ulogu u dramatičnom rastu iranskog uticaja u Bosni”.

Ubrzo će po dotle sekularnoj Bosni početi da operišu tri jedinice mudžahedina, od kojih su dve imale štabove u američkoj zoni Ifora/Sfora. Do juna 1996. formirano je još deset brigada.

Uporedo sa mudžahedinima, postojala je i Handžar divizija, naslednik istoimene muslimanske SS-divizije osnovane 1943, čiji je spiritualni vođa bio Hitlerov saveznik Mohamed Amin al Huseini, veliki muftija jerusalimski.

Radikalni islam se preko Bosne useljavao u Evropu. Ne samo Iran. Mreža je obuhvatala Albaniju, Brunej, Kosovo, Maleziju, Pakistan, Saudijsku Arabiju, Sudan, Tursku.

Kako god bilo – da li je bila vođena kratkovidom i pogrešnom politikom, da li je bila nesposobna ili nespremna da se suprotstavi mudžahedinima po Bosni – Klintonova administracija postala je de fakto partner belosvetskih džihadista.

Niko, na primer, nije želeo da se pomnije zabavi Fatihom Hasaneinom, Sudancem koji je u Jugoslaviji studirao medicinu i održavao vezu sa Omarom Abdelom Rahmanom – radikalnim egipatskim šeikom koji je osuđen kao glavni organizator podmetanja bombe u (kasnije srušenom) Svetskom trgovinskom centru u Njujorku 1993, ili sa Osamom bin Ladenom – koji je u to vreme živeo u Kartumu.

Fatihova „Agencija za pomoć trećem svetu” je preko Maribora i Splita, koristeći kao fasadu bosanske „farme pilića” i „kolektive žena švalja”, Aliji Izetbegoviću doturila 350 miliona dolara za kupovinu oružja.

Agencija je uživala otvorenu podršku muslimanskih vlasti, uključujući Harisa Silajdžića, i krajem 1992. imala je predstavništva u Sarajevu, Budimpešti, Moskvi i Istanbulu, ključnim destinacijama za nabavku i šverc oružja.

„Bosna na kraju mora da bude muslimanska Bosna”, izjavio je Hasenein 1994. magazinu „Gazi Husrefbeg”, jer bi u suprotnom „sve izgubilo smisao i rat bi bio uzaludan”.

Diplomate su tvrdile, a „Vašington post” pisao, da su Klintonova administracija, Nemačka i Austrija znali za aktivnosti Sudanca i njegove agencije, ali nisu preduzimali ništa – iz simpatija prema bosanskim muslimanima i zbog protivljenja tada važećem embargu Saveta bezbednosti UN na uvoz oružja u Jugoslaviju.

Klinton je posle Dejtona, bez ikakvog preispitivanja, glatko prihvatio stav Sarajeva da mudžahedina više nema. Objašnjenje je glasilo da su neki otišli, da su se oni koji su ostali, njih između 300 i 600, oženili Bosankama, dobili državljanstvo – pa više nisu stranci, ili da su skinuli uniforme pridružujući se raznim „humanitarnim”, „dobrotvornim” ili „kulturnim” organizacijama – pa opet nisu stranci.

Uzalud su 1996. analitičari američke Nacionalne agencije za bezbednost demantovali administraciju tvrdeći da su pripadnici iranske Revolucionarne garde i obaveštajne službe VAVAK i dalje veoma aktivni.

Klintonova administracija minimizirala je pretnju džihadista. Insistirala je na statistici da većinu pripadnika čine bosanski muslimani. Prenebregavala se činjenica da su bili indoktrinirani i obučavani od Iranaca i drugih stranih militanata.

Ništa neobično da je maja 1996. dotle nepoznata grupa „Islamski džihad Bosne” zapretila samoubilačkim napadima na snage NATO.

Ajman al Zavahiri, koji će postati „broj dva” Al Kaide, upravljao je operacijama u Bosni iz štaba u Sofiji. Zavahiri je aprila 1996. učestvovao na sastanku radikala bliskih libanskim hezbolasima na kome je doneta odluka da se napadnu američki ciljevi širom sveta.

Bumerang je počeo da se vraća. Ponavljao se avganistanski scenario. Osama bin Laden i mudžahedini bili su dobri dok su se borili protiv sovjetske okupacije. Bela kuća obezbeđivala im je finansije, Pentagon oružje, CIA obuku.

Tako i u Bosni. Islamski „sveti ratnici” bili su na sve načine nagrađivani, dok se Klinton naivno nadao da će kupiti naklonost islamskog sveta s kojim se Amerika sve češće sukobljavala.

Frankenštajn je pobegao iz laboratorije. Krajem 1995. Al Kaida je preuzela kontrolu nad oko 80 odsto terorističkih ćelija po Bosni.

Francuski „Figaro” je avgusta 1995. preneo obaveštajnu procenu da su fundamentalisti iz Alžira organizovali mrežu po Evropi koju čine gerilci trenirani u Avganistanu, dok su neki već isprobani po Bosni. Belgijske vlasti su godinu dana kasnije uhapsile grupu militantnih islamista, uključujući i dvojicu rođenih u Bosni, koji su švercovali oružje Alžircima u Francuskoj.

Alžirskoj vezi pripadao je i Saudijac Ahmed Salim Zuhair, mudžahid optužen za bombaški napad u Mostaru i ubistvo jednog Amerikanca tokom rata Bosni. Pobegao je iz zatvora u Rijeci, ali je ponovo uhapšen u Pakistanu. Američke vlasti sumnjiče ga za pripadnost Al Kaidi i za napad na američki razarač u Jemenu 2000. godine. Klinton ga je doveo u Bosnu. Džordž V. Buš kasnije poslao u zatvor Gvantanamo.

Među onima koji su dobili bosansko državljanstvo nalazio se i Kuvajćanin Halid šeik Mohamed, jedan od ključnih operativaca Al Kaide u vreme rušenja njujorških kula bliznakinja. Dvojica od 19 otmičara aviona bili su veterani rata u Bosni.

Danas se sumnja da je oko 80 značajnih imena sveta terorizma zaštićeno novim identitetom. Alžirski militant Abu Mali čak je posle rata radio u bosanskoj misiji UN pod imenom Safet Ćatović. Istina, nekima je pod pritiskom SAD oduzeto državljanstvo, nekima je suđeno, ali najčešće su samo deportovani.

Većinu njih je za rat u Bosni preporučivao Avganistan. Danas ih za globalni terorizam preporučuje Bosna. Bosanski džihad doprineo je uzletu Al Kaide. Bivši savetnik američkog Kongresa Džozef Bodanski je septembra 2006. tvrdio da Al Kaida ima plan „Balkan 2020” po kome bi se u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu i u Sandžaku formirali centri za širenje terorizma po zapadnoj Evropi.

Klintonova Amerika umnogome je odgovorna za ono što će se 11. septembra 2001. dogoditi Njujorku i Vašingtonu, 2004. Madridu, 2005. Londonu... Klinton je Bosnu pretvorio u placdarm radikalnih islamista koji i danas nišane svet.