Велики муфтија вашингтонски

Годинама су легије муџахедина, заоденуте у белу боју исламског мучеништва, са зеленим тракама и куранским записима око главе, поносно дефиловале Босном пред камерама и репортерима са Запада.

Деценију и по касније, док је свет суочен са смртоносним претњама тероризма, актуелизује се питање колико је администрације Била Клинтона својом политиком допринела да управо Запад постане жртва милитантног ислама?

Босански муџахедини и шахиди, они који су уз посредни благослов Вашингтона починили крваве злочине против Срба и Хрвата, умешани су данас у многе терористичке акције – не само против америчких интереса по разним деловима света.

Клинтон је свакако био упознат са фундаменталистичким ставовима Алије Изетбеговића, члана „Федаина ислама”, радикалне исламске групе основане у Ирану тридесетих година 20. века, човека који је 1970. у својој „Исламској декларацији” писао да „не може бити ни мира ни коегзистенције између исламске вере и неисламских социјалних институција”.

Клинтон је морао да зна колико је Алија био привржен начелима Хомеинијеве исламске револуције 1979. Иако је Иран и у то време био јавни непријатељ САД, амерички председник се априла 1994, на инсистирање шефа ЦИА Антонија Лејка и амбасадора САД у Хрватској Питера Галбрајта, сагласио са иранским испорукама оружја Босни.

(/slika2)Шеф Беле куће лагао је све око себе. Одлука је донета без знања Конгреса, Пентагона, ЦИА и америчких савезника. Како је касније писао „Лос Анђелес тајмс”, то је одиграло „централну улогу у драматичном расту иранског утицаја у Босни”.

Убрзо ће по дотле секуларној Босни почети да оперишу три јединице муџахедина, од којих су две имале штабове у америчкој зони Ифора/Сфора. До јуна 1996. формирано је још десет бригада.

Упоредо са муџахединима, постојала је и Ханџар дивизија, наследник истоимене муслиманске СС-дивизије основане 1943, чији је спиритуални вођа био Хитлеров савезник Мохамед Амин ал Хусеини, велики муфтија јерусалимски.

Радикални ислам се преко Босне усељавао у Европу. Не само Иран. Мрежа је обухватала Албанију, Брунеј, Косово, Малезију, Пакистан, Саудијску Арабију, Судан, Турску.

Како год било – да ли је била вођена кратковидом и погрешном политиком, да ли је била неспособна или неспремна да се супротстави муџахединима по Босни – Клинтонова администрација постала је де факто партнер белосветских џихадиста.

Нико, на пример, није желео да се помније забави Фатихом Хасанеином, Суданцем који је у Југославији студирао медицину и одржавао везу са Омаром Абделом Рахманом – радикалним египатским шеиком који је осуђен као главни организатор подметања бомбе у (касније срушеном) Светском трговинском центру у Њујорку 1993, или са Осамом бин Ладеном – који је у то време живео у Картуму.

Фатихова „Агенција за помоћ трећем свету” је преко Марибора и Сплита, користећи као фасаду босанске „фарме пилића” и „колективе жена шваља”, Алији Изетбеговићу дотурила 350 милиона долара за куповину оружја.

Агенција је уживала отворену подршку муслиманских власти, укључујући Хариса Силајџића, и крајем 1992. имала је представништва у Сарајеву, Будимпешти, Москви и Истанбулу, кључним дестинацијама за набавку и шверц оружја.

„Босна на крају мора да буде муслиманска Босна”, изјавио је Хасенеин 1994. магазину „Гази Хусрефбег”, јер би у супротном „све изгубило смисао и рат би био узалудан”.

Дипломате су тврдиле, а „Вашингтон пост” писао, да су Клинтонова администрација, Немачка и Аустрија знали за активности Суданца и његове агенције, али нису предузимали ништа – из симпатија према босанским муслиманима и због противљења тада важећем ембаргу Савета безбедности УН на увоз оружја у Југославију.

Клинтон је после Дејтона, без икаквог преиспитивања, глатко прихватио став Сарајева да муџахедина више нема. Објашњење је гласило да су неки отишли, да су се они који су остали, њих између 300 и 600, оженили Босанкама, добили држављанство – па више нису странци, или да су скинули униформе придружујући се разним „хуманитарним”, „добротворним” или „културним” организацијама – па опет нису странци.

Узалуд су 1996. аналитичари америчке Националне агенције за безбедност демантовали администрацију тврдећи да су припадници иранске Револуционарне гарде и обавештајне службе ВАВАК и даље веома активни.

Клинтонова администрација минимизирала је претњу џихадиста. Инсистирала је на статистици да већину припадника чине босански муслимани. Пренебрегавала се чињеница да су били индоктринирани и обучавани од Иранаца и других страних милитаната.

Ништа необично да је маја 1996. дотле непозната група „Исламски џихад Босне” запретила самоубилачким нападима на снаге НАТО.

Ајман ал Завахири, који ће постати „број два” Ал Каиде, управљао је операцијама у Босни из штаба у Софији. Завахири је априла 1996. учествовао на састанку радикала блиских либанским хезболасима на коме је донета одлука да се нападну амерички циљеви широм света.

Бумеранг је почео да се враћа. Понављао се авганистански сценарио. Осама бин Ладен и муџахедини били су добри док су се борили против совјетске окупације. Бела кућа обезбеђивала им је финансије, Пентагон оружје, ЦИА обуку.

Тако и у Босни. Исламски „свети ратници” били су на све начине награђивани, док се Клинтон наивно надао да ће купити наклоност исламског света с којим се Америка све чешће сукобљавала.

Франкенштајн је побегао из лабораторије. Крајем 1995. Ал Каида је преузела контролу над око 80 одсто терористичких ћелија по Босни.

Француски „Фигаро” је августа 1995. пренео обавештајну процену да су фундаменталисти из Алжира организовали мрежу по Европи коју чине герилци тренирани у Авганистану, док су неки већ испробани по Босни. Белгијске власти су годину дана касније ухапсиле групу милитантних исламиста, укључујући и двојицу рођених у Босни, који су шверцовали оружје Алжирцима у Француској.

Алжирској вези припадао је и Саудијац Ахмед Салим Зухаир, муџахид оптужен за бомбашки напад у Мостару и убиство једног Американца током рата Босни. Побегао је из затвора у Ријеци, али је поново ухапшен у Пакистану. Америчке власти сумњиче га за припадност Ал Каиди и за напад на амерички разарач у Јемену 2000. године. Клинтон га је довео у Босну. Џорџ В. Буш касније послао у затвор Гвантанамо.

Међу онима који су добили босанско држављанство налазио се и Кувајћанин Халид шеик Мохамед, један од кључних оперативаца Ал Каиде у време рушења њујоршких кула близнакиња. Двојица од 19 отмичара авиона били су ветерани рата у Босни.

Данас се сумња да је око 80 значајних имена света тероризма заштићено новим идентитетом. Алжирски милитант Абу Мали чак је после рата радио у босанској мисији УН под именом Сафет Ћатовић. Истина, некима је под притиском САД одузето држављанство, некима је суђено, али најчешће су само депортовани.

Већину њих је за рат у Босни препоручивао Авганистан. Данас их за глобални тероризам препоручује Босна. Босански џихад допринео је узлету Ал Каиде. Бивши саветник америчког Конгреса Џозеф Бодански је септембра 2006. тврдио да Ал Каида има план „Балкан 2020” по коме би се у Хрватској, Босни, на Косову и у Санџаку формирали центри за ширење тероризма по западној Европи.

Клинтонова Америка умногоме је одговорна за оно што ће се 11. септембра 2001. догодити Њујорку и Вашингтону, 2004. Мадриду, 2005. Лондону... Клинтон је Босну претворио у плацдарм радикалних исламиста који и данас нишане свет.