Srbija je muško društvo ženskog roda

Rado bih napisala i objavila biografiju Marine Abramović. Tražim podršku Ministarstva kulture Srbije za taj projekat. Knjigu bi objavila izdavačka kuća „Plavi jahač” koju vodim.

Marinu Abramović smatram jednom od najvećih ikona moderne svetske umetnosti i retkim ženskim glasom sa Balkana, koja je uspela da u velikom šarenom svetu uspostavi svoj kod na umetničkoj mapi sveta. Imam poštovanje za njenu darovitost, upornost, samopoštovanje i otmenost.

Da sam vlast u kulturi Beograda i Srbije, Marina Abramović imala bi svoj studio u Beogradu, katedru na nekom od umetničkih fakulteta, izložbu, veliku monografiju, a najmanje nacionalnu penziju. Nedavno je „Politika” objavila u ediciji – Upoznajte Srbiju – dodatak „Čuvene žene Srbije” u kojoj nema imena Marine Abramović!?

Biografija Marine Abramović već postoji u mojim skicama. Život i rad ove velike umetnice predmet su mojih višegodišnjih interesovanja i istraživanja. O nameri da napišem njenu biografiju obavestila sam i Marinu Abramović u ličnom susretu u Muzeju „Nikola Tesla”, prilikom njene posete Beogradu 2004. godine. Nažalost, siromašne prilike u Srbiji i teška situacija u izdavaštvu nisu mi dozvolili da završim taj projekat. Imam nameru da sa tim projektom konkurišem na upravo raspisanom konkursu Ministarstva kulture Srbije i Grada Beograda za kapitalna izdanja. Mišljenja sam da Marina Abramović zaslužuje više od dve knjige u svom rodnom gradu.

I nije tačno da nema para za kulturu u Srbiji! Već je glavno pitanje, kako se te pare troše i zašto searče pare poreskih obveznika na gluposti i na pojedince koji to ne zaslužuju... Jedan od razloga za to jeste korupcija i nepostojanje smislene kulturne politike i prioriteta u njoj. Živimo od danas do sutra, tumaramo od jednog ministra kulture do drugog ministra kulture, od jedne partije do druge partije na vlasti... I tako u nedogled...

Slažem se sa istoričarem umetnosti Brankom Dimitrijevićem da su se mnogi naši vrhunski umetnici i stvaraoci u Srbiji sapleli o palanačku, konzervativnu, mačističku i partijsku Srbiju. Ono što je za mene tragično po Srbiju, i stvaralaštvo u njoj, o čemu govori i gospodin Dimitrijević, to je da su uspešni i poznati samo oni stvaraoci i umetnici koji su bliski vlasti i centrima moći i odlučivanja. Takav stav (ne)kulturne politike devalvira svako stvaralaštvo. Nažalost, umetnički i ljudski angažman nekih umetnika u Srbiji, pa i najboljih, da bi preživeli, sveo se samo na puku odbranu i promociju ljudi na vlasti.

Žao mi je da o tim temama gospodin Dimitrijević nije govorio javno i ranije, dok je još bio pomoćnik ministra kulture Srbije, u vreme kad je mogao bitno da utiče, i pokrene neku inicijativu u Ministarstvu kulture Srbije, kako bi se promenio tretman naših vrhunskih umetnika.

Najmanje što je mogao, to je da inicira objavljivanje, i pomoć i podršku države oko pomenutih monografija. To je za državu, koja drži do sebe, sitnica!!! Samo jednu monografiju godišnje... To je već ozbiljan projekat... Ne delim mišljenje gospodina Dimitrijevića da se u Srbiji ne bi našao izdavač koji bi ušao u „avanturu” objavljivanja monografija naših poznatih umetnika. Nadam se da je gospodinu Dimitrijeviću poznato da su to skupi projekti, za koje je potreban višegodišnji rad, da je teško vratiti kapital uložen u te reprezentativne projekte, i da je pomoć države ili nekog finansijskog centra moći tu neophodna. Naravno, ako se želi da to bude kontinuirana izdavačko-kulturna aktivnost.

Srbija, iako je ženskog roda, nažalost, još uvek je jako muško društvo. Surova je prema ženama stvaraocima, čak i u onom slučaju, kad te odluke donose moćne žene, koje najčešće vladaju iz muških cipela. I najčešće, veoma su surove prema drugim ženama, o čemu se mora već jednom javno govoriti... Zato razumem i znam šta Milica Tomić govori kada kaže da se kao umetnica, koja je već poznata u svetu, oseća frustrirano u Beogradu, gde je poslednji put samostalno izlagala svoje radove 1988. godine u Domu omladine. Radeći kao izdavač i poslenik kulture u Beogradu, već godinama i sama osećam slične frustracije... Nažalost, moje iskustvo govori da Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu Beograda nisu senzibilisani za ono što bi mogli nazvati – kulturom žena u Srbiji!!! Čak manje nego neke druge institucije u državi!!! Nažalost, ni Uprava za rodnu ravnopravnost Srbije, kao telo Vlade Srbije, nikada nije stavila tu temu na dnevni red.