Igor Vasiljev: U ispeglanoj košulji

Tali– tipičan indijski obrok koji se sastoji od serviranih puno malih posuda sa različitim jelima i sosovima koje onda kombinujete sa pirinčem ili ćapatima, možda najbolje opisuje moje dvoipomesečno putovanje po Indiji, kako je to definisao moj saputnik, dirigent Premil Petrović – kaže Igor Vasiljev čija je izložba fotografija „Hotel Šri Nivas” otvorena u galeriji „Artget” u Kulturnom centru Beograda.

Fotografije, nastale na autorovom putovanju kroz Indiju i Nepal u zimu 2008/09, koje će biti izložene do 30. januara, mogle bi se podeliti u tri grupe. Prvu, koju čine fotografije obilja atraktivnih motiva, uz izražen kolorit, drugu, u kojoj su predstavljeni prizori praznih prostora, arhitektonski i likovno svedenijih, i treću, na prelazu iz prve u drugu, sa statičnim prizorima ljudi u svedenim prostorima. Ovakav izložbeni koncept, čini se, savršeno odgovara prihvaćenoj predstavi o Indiji kao zemlji sa hiljadu suprotnosti, što Vasiljev, donekle, i potvrđuje.

 –Sama podela na grupe otvara polje asocijacija na razne oblike kontrasta:nezamislive socijalne razlike, razlike između životnih okolnosti i životnog stava, između raspalih fasada slama, bednih, trošnih kućica, i čiste ispeglane košulje uz negovanu frizuru i dostojanstveno držanje stanovnika tog istog slama, kojizaista jesu jedna od glavnih karakteristika savremenog indijskog društva, kaže autor i

dodaje, da fotografije nisu nastale sa predumišljajem da bi se iskoristile, već da mu je čin fotografisanja omogućio da se približi prizoru koji posmatra kroz objektiv, da bude prisutan u slici u trenutku stvaranja slike.

Izabrane predstave u većoj ili manjoj meri uslovljene su autorovim dugogodišnjim bavljenjem pozorišnom scenografijom.

–U tom ne-osmišljenom fotografisanju ono što usmerava pogled i zaustavlja ga na određenom prizoru, svakako je velikim delom trasiranomojom navikom sakupljanja vizuelnih isečaka.Radi se o fragmentima koje u svojoj profesionalnoj svakodnevici koristim kao gradivni materijal za koncipiranje i realizaciju scenskih prostora. Taj materijal se kombinuje sa raznim primercima nađenih vizuelnih materijala, kao internet, časopisi i slično, i upotrebljava se na nekoliko načina, objašnjava Vasiljev, govoreći o međupovezanosti bavljenja scenografijom i fotografijom, koju kritika ističe kao karakteristiku njegovog rada, ocenjujući da Vasiljev svet shvata kao veliki teatar čudesnog.

Jedna od situacija kojoj je tokom putovanja prisustvovao upravo je slikovit primer tog „čudesnog”.

– Moja drugarica, koja već neko vreme živi u Indiji i radi za Gete institut, razgovara telefonom. Razgovor zvuči, otprilike, ovako: „...Da molim...Da... Jedan Om, jedan Sadu, jedna Nirvana, jedan Krišna i jedan Višnu... Hvala.” Ko nije pogodio– radi se o naručivanju pice. Sveto i profano se ovde prožimaju!

Vasiljev, koji je diplomirao scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, potpisao je brojne scenografije i video radove za opere, balete, lutkarska i dramska pozorišna dela. Pored fotografije, bavi se i grafičkim dizajnom i elektroakustičnom muzikom.

M. Dimitrijević