Digitalni mediji – tehnologija ili mistika

Pažnju mi je privuklo reagovanje Leonida Žuvića na odličan članak Milana Mišića, objavljen nedelju dana ranije. Najpre me je začudio navod da je u SAD „digitalna televizija verovatno zaživela“ uprkos tome što svi predajnici velike snage još od 11. juna 2009. emituju digitalnu televiziju, a u Evropi se digitalno emituje 730 TV kanala. Kod nas digitalno emitovanje ne „kuca na vrata“, već je jednom nogom stupilo u našu kuću: RTS već emituje digitalni signal, kablovski operateri poodavno nude digitalne programe, a naša strategija predviđa ukidanje analognog servisa 2013. godine.

Još više me iznenađuju teze L. Žuvića o načinu na koji gledalac percipira „digitalne slike“. Ističući da „digitalni medij uspostavlja interakciju sa procesom svesti“ i da je „čulni doživljaj filma izrađenog u celosti digitalnom tehnikom potpuno drugojačiji od gledanja filma na celuloidnoj traci“,on prenebregava bitnu činjenicu da gledalac ne gleda ni celuloidni film niti „digitalni medij“, već gleda svetlo projektovano na ekran. Ne bi trebalo izvlačiti dalekosežne zaključke na osnovu pretpostavki i zanemarivanja osnova fiziologije ljudskih čula i filmske i elektronske tehnologije. Kod filmske projekcije svetlo prolazi kroz celuloidni film i tako „obojeno“ projektuje se na bioskopsko platno. Kod video projekcije digitalni signal ne može neposredno da pobuđuje elektrooptički pretvarač, te se najpre konvertuje u analogni koji se preko elektrooptičkog pretvarača pretvara u svetlost koja se projektuje na ekran. L. Živić pogrešno pretpostavlja da „ekran verovatno nije klasičan“, jer se i za film i za video projekciju koristi isto platno koje treba da obezbedi što bolju reflektivnost projektovanog svetla. Konačno, sve pokretne slike (analogna i digitalna televizija, celuloidni i digitalni film) koriste „nesavršenosti ljudskog oka“ , odnosno efekat perzistencije ljudskog vida i dočaravaju pokret projektovanjem 48, 50 ili 60 slika/poluslika u sekundi. Analogni i digitalni video sistemi ne prenose jednovremeno, već sekvencijalno sve informacije svetlosne slike – jedan po jedan element slike, što ljudsko oko ne percipira kao niz odvojenih informacija već ih integriše u jedinstveni čulni doživljaj.

Istovremeno, nema spora da će kompletno digitalni postupak promeniti paradigmu pokretnih slika. Znamo da alatka utiče na izgled i sadržaj dela koje se njome stvara, pa će i digitalne alatke sigurno dovesti do promena u izgledu i izrazu sedme umetnosti. Međutim, umetnost, a još manje laka zabava, nisu nikada uspele da promene svet. „Politika, kultura, ekonomija, društvo, nauka, umetnost“ neće se promeniti zbog neke mistične veze između naših čula i niza jedinica i nula koje ona, uostalom, i ne mogu da percipiraju, već zbog ukupnog uticaja konvergencije digitalnih informatičkih, audio-vizuelnih i komunikacionih tehnologija na naše okruženje i način na koji se bavimo svim tim aktivnostima.

A „Avatar“ samo potvrđuje činjenicu da su prelomne tačke u istoriji kinematografije bile obeležene delima male vrednosti. Zvuk se pojavio u sladunjavoj muzičkoj melodrami „Pevač džeza“, prelaz na format širokog platna obeležen je beznačajnom „Tunikom“, a prelaz na digitalnu tehnologiju upravo obeležava tanušna SF priča „Avatar“.

Autor je profesor Akademije umetnosti u Beogradu