Pesme koje su pobedile vreme

Njegova muzika naprosto odoleva vremenu. Kornelije Kovač jedan je od retkih domaćih stvaralaca čija je većina hitova starija od mnogih njihovih današnjih obožavalaca. Za njegovu profesionalnu biografiju nekoliko novinskih stubaca nije dovoljno, a odgovore na mnoga pitanja iz privatnog života (koja mu nikada nisu postavljena) napisao je u svoje dve knjige: „Tamne dirke” i „Falko”. Uskoro, u izdanju „Lagune”, iz štampe izlazi i treća knjiga – „Fusnota”.

– U njoj opisujem vreme i okolnosti nastanka deset pesama koje voli nekoliko generacija. Pripovedam o ljudima, događajima i okolnostima u kojima smo se našli, dešavanjima koja su nas pratila. Poklanjam budućnosti sećanje na vreme naše zajedničke prošlosti, i to iz ugla jednog od njenih aktera. To je priča koliko o društvenim okolnostima, opštem stanju duha i kulturnoj klimi, toliko i o ljudima s kojima sam sarađivao, o mnogim putovanjima, našem susretu sa svetom, našim nadama, strepnjama, usponima i padovima – kaže Kovač.

Gde nalazi inspiraciju za muziku koja je pobedila vreme i našla utočište u srcima toliko ljudi? Nije sklon pojednostavljenom objašnjenju tipa „sreo sam ženu i ona mi je bila inspiracija”. Zato se i odlučio da ispriča priču o deset hitova, mada bi, s obzirom na broj njegovih pesama koje su stekle slavu, mogao da napiše bar tri takve knjige: on je, bez dileme, autor najvećeg broja hitova na prostoru bivše Jugoslavije. Publika koja ih je volela ne zna kako su pesme nastajale, niti tajnu puta koja ih je dovela na vrhove top-lista. Kornelije Kovač i sam je kao tvorac „Korni grupe” izvodio neke od svojih legendarnih numera, ali mnogo više je poklonio drugim pevačima i te pesme su danas deo njihovog pevačkog identiteta.

Pesme za Čolu, Biseru, Oliveru...

– Kada radim za nekoga ja sam „on” ili „ona”, transformišem se, naprosto, razmišljam drugačije. Na primer, da li bi Čolić mogao da otpeva „Milo moje” koju sam radio za Biseru? Sigurno da bi, ali ne bi mu pevački „legla” niti odgovarala njegovoj ličnosti. Za Oliveru Katarinu sam komponovao „Sedim u jednom pariskom lokalu” i to niko nije mogao da otpeva kao ona. Ne možeš da imaš „muški tekst”, pa da samo promeniš lične zamenice i misliš da je sve u redu! – objašnjava kompozitor.

Kornelije Kovač komponovao je i muziku za pedesetak filmova i pozorišnih predstava, svirao je sa nekim od najpoznatijih muzičara u Evropi, i to ga svrstava sigurno u naše najveće muzičke stvaraoce.

– Sve do koncerta 1995. u „Sava centru” nisam ni bio svestan koliko mojih pesama su postale hitovi! – priznaje.

Tek kad se sreo sa obiljem sopstvenog tonskog materijala, zapisanih nota i stihova, rasutih kojekuda, odlučio je da prione na drugu vrstu posla. Sređuje svoju muzičku arhivu, obeležava nazive i godine, uredno je slaže u registratore. Na taj način olakšava posao budućim znatiželjnicima i izvođačima njegove muzike, ali, hteo ne hteo, rekapitulira i sopstveni i porodični život, obnavlja sećanje na mnoge kuće i gradove u kojima je živeo i stvarao.

Njegova lična arhiva jedan je od načina da se premosti i nepostojanje sveobuhvatne istorije domaće i rok muzike. Na Internetu moguće je pronaći desetine sajtova sa podacima o pojedinim autorima ili pesmama, ali istorija savremene domaće muzike tek čeka da bude napisana, u čemu već postoji doprinos autora kao što su Aleksandar Žikić, Ivan Ivačković i Petar Luković.

Iz muzičke porodice

Kornelije Kovač odrastao je u muzičkoj porodici u Subotici. Deda, po kome je dobio ime, svirao je i dirigovao u operi, otac bio muzički pedagog i jedan od osnivača legendarnog Subotičkog omladinskog festivala, pa nije čudo da je za njega i brata Mihajla muzika od malih nogu postala prirodni ambijent odrastanja. Krenuvši od tih solidnih temelja, Kovačeva muzika se u proteklih pola veka, kao moćna reka, razlivala u nekoliko pravaca – džez, pop, rok, film, pozorište... Između ostalog, prvi je u našoj muzici koristio forme koje će tek kasnije postati priznate i popularne.

– Ono što sam ja u nekim svojim pesmama nesvesno dotakao jeste mađarski folklor. Pesma „Pevam danju, pevam noću” je jugoslovenski hit, a kada bi se to na cimbalu odsviralo, to je čista mađarska melodija. Jednostavno je to iz mene progovorilo! Našao sam jedan tekst u Brankovoj knjizi poezije, i bila je tu fusnota (eto opet fusnota!) u kojoj stoji da je za vreme jedne večere u Beču, u društvu Vuka, nekog nemačkog pesnika i Branka, Mina Karadžić zamolila Branka, koji joj se dopadao, da joj se upiše u spomenar, što je tada bilo u modi. Radičević je napisao stihove koji su mi se u trenu dopali, jer sam nekako osetio da će ih ljudi prihvatiti, iako je u njima izraz „sele” koji smo gotovo zaboravili – priča naš sagovornik.

Nikada se nije umorio od komponovanja, ali ga, u poslednje dve godine, osim instrumentalne muzike, nema u vodama popularnih melodija.

– Svi kvalitetni pevači kod nas postaju kantautori (Georgiev, Čolić, Joksimović). Ne trebaju im više ni kompozitor ni tekstopisac. Veruju da im to ide od ruke kao i pevanje, i da nema bolje pesme do sopstvene. S druge strane, većina novih mladih pevača ima upravo sa kantautorima ograničavajuće ugovore koji im ne dopuštaju da sami biraju autore i pesme! Na šta bi ličilo da sam pre tri ili četiri decenije uslovio Biseru ili Čolića da ne mogu da uzmu pesmu od drugog autora. Ali, sada je to uobičajeno – primećuje Kovač.

Ipak, na drugom kraju bivše domovine, u Sloveniji, njegova muzika doživljava malu renesansu. Kao da je tek sada otkrivaju. Jedan mladi operski trio snimio je novu verziju pesme „Ti si mi u krvi”, prevedenu na španski. Iako nije naročiti ljubitelj takvih obrada, Kovač kaže da uz simfonijski orkestar stvar „zvuči fantastično“ i da ih je „milina slušati“. Pesma „Milo moje“ takođe je snimljena u slovenačkoj verziji u interpretaciji popularne Nejše, kao i još nekoliko manje poznatih pesama iz pera ovog beogradskog umetnika. Kako je krenulo, možda uskoro osvane i „April u Sloveniji”...

Aleksandra Isakov

-------------------------------------------

Takmičenje imitatora

– Ova takmičenja pevača danas se pogrešno zovu. Umesto „Imam talenat” to bi trebalo da se zove „Odlično imitiram”. Svi oni pevaju tako što su bezbroj puta slušali Vitni Hjuston ili Rijanu i doslovno ih „skinuli”. Dajte vi njima pesmu nekog kompozitora koji nije velik pevač i koji će je sam ponuditi kao demo snimak, pa onda izvoli, pokaži se, da vidimo šta ćeš od toga da napraviš! Ili si odličan pevač ili si odličan imitator – smatra Kovač.