Песме које су победиле време

Његова музика напросто одолева времену. Корнелије Ковач један је од ретких домаћих стваралаца чија је већина хитова старија од многих њихових данашњих обожавалаца. За његову професионалну биографију неколико новинских стубаца није довољно, а одговоре на многа питања из приватног живота (која му никада нису постављена) написао је у своје две књиге: „Тамне дирке” и „Фалко”. Ускоро, у издању „Лагуне”, из штампе излази и трећа књига – „Фуснота”.

– У њој описујем време и околности настанка десет песама које воли неколико генерација. Приповедам о људима, догађајима и околностима у којима смо се нашли, дешавањима која су нас пратила. Поклањам будућности сећање на време наше заједничке прошлости, и то из угла једног од њених актера. То је прича колико о друштвеним околностима, општем стању духа и културној клими, толико и о људима с којима сам сарађивао, о многим путовањима, нашем сусрету са светом, нашим надама, стрепњама, успонима и падовима – каже Ковач.

Где налази инспирацију за музику која је победила време и нашла уточиште у срцима толико људи? Није склон поједностављеном објашњењу типа „срео сам жену и она ми је била инспирација”. Зато се и одлучио да исприча причу о десет хитова, мада би, с обзиром на број његових песама које су стекле славу, могао да напише бар три такве књиге: он је, без дилеме, аутор највећег броја хитова на простору бивше Југославије. Публика која их је волела не зна како су песме настајале, нити тајну пута која их је довела на врхове топ-листа. Корнелије Ковач и сам је као творац „Корни групе” изводио неке од својих легендарних нумера, али много више је поклонио другим певачима и те песме су данас део њиховог певачког идентитета.

Песме за Чолу, Бисеру, Оливеру...

– Када радим за некога ја сам „он” или „она”, трансформишем се, напросто, размишљам другачије. На пример, да ли би Чолић могао да отпева „Мило моје” коју сам радио за Бисеру? Сигурно да би, али не би му певачки „легла” нити одговарала његовој личности. За Оливеру Катарину сам компоновао „Седим у једном париском локалу” и то нико није могао да отпева као она. Не можеш да имаш „мушки текст”, па да само промениш личне заменице и мислиш да је све у реду! – објашњава композитор.

Корнелије Ковач компоновао је и музику за педесетак филмова и позоришних представа, свирао је са неким од најпознатијих музичара у Европи, и то га сврстава сигурно у наше највеће музичке ствараоце.

– Све до концерта 1995. у „Сава центру” нисам ни био свестан колико мојих песама су постале хитови! – признаје.

Тек кад се срео са обиљем сопственог тонског материјала, записаних нота и стихова, расутих којекуда, одлучио је да прионе на другу врсту посла. Сређује своју музичку архиву, обележава називе и године, уредно је слаже у регистраторе. На тај начин олакшава посао будућим знатижељницима и извођачима његове музике, али, хтео не хтео, рекапитулира и сопствени и породични живот, обнавља сећање на многе куће и градове у којима је живео и стварао.

Његова лична архива један је од начина да се премости и непостојање свеобухватне историје домаће и рок музике. На Интернету могуће је пронаћи десетине сајтова са подацима о појединим ауторима или песмама, али историја савремене домаће музике тек чека да буде написана, у чему већ постоји допринос аутора као што су Александар Жикић, Иван Ивачковић и Петар Луковић.

Из музичке породице

Корнелије Ковач одрастао је у музичкој породици у Суботици. Деда, по коме је добио име, свирао је и дириговао у опери, отац био музички педагог и један од оснивача легендарног Суботичког омладинског фестивала, па није чудо да је за њега и брата Михајла музика од малих ногу постала природни амбијент одрастања. Кренувши од тих солидних темеља, Ковачева музика се у протеклих пола века, као моћна река, разливала у неколико праваца – џез, поп, рок, филм, позориште... Између осталог, први је у нашој музици користио форме које ће тек касније постати признате и популарне.

– Оно што сам ја у неким својим песмама несвесно дотакао јесте мађарски фолклор. Песма „Певам дању, певам ноћу” је југословенски хит, а када би се то на цимбалу одсвирало, то је чиста мађарска мелодија. Једноставно је то из мене проговорило! Нашао сам један текст у Бранковој књизи поезије, и била је ту фуснота (ето опет фуснота!) у којој стоји да је за време једне вечере у Бечу, у друштву Вука, неког немачког песника и Бранка, Мина Караџић замолила Бранка, који јој се допадао, да јој се упише у споменар, што је тада било у моди. Радичевић је написао стихове који су ми се у трену допали, јер сам некако осетио да ће их људи прихватити, иако је у њима израз „селе” који смо готово заборавили – прича наш саговорник.

Никада се није уморио од компоновања, али га, у последње две године, осим инструменталне музике, нема у водама популарних мелодија.

– Сви квалитетни певачи код нас постају кантаутори (Георгиев, Чолић, Јоксимовић). Не требају им више ни композитор ни текстописац. Верују да им то иде од руке као и певање, и да нема боље песме до сопствене. С друге стране, већина нових младих певача има управо са кантауторима ограничавајуће уговоре који им не допуштају да сами бирају ауторе и песме! На шта би личило да сам пре три или четири деценије условио Бисеру или Чолића да не могу да узму песму од другог аутора. Али, сада је то уобичајено – примећује Ковач.

Ипак, на другом крају бивше домовине, у Словенији, његова музика доживљава малу ренесансу. Као да је тек сада откривају. Један млади оперски трио снимио је нову верзију песме „Ти си ми у крви”, преведену на шпански. Иако није нарочити љубитељ таквих обрада, Ковач каже да уз симфонијски оркестар ствар „звучи фантастично“ и да их је „милина слушати“. Песма „Мило моје“ такође је снимљена у словеначкој верзији у интерпретацији популарне Нејше, као и још неколико мање познатих песама из пера овог београдског уметника. Како је кренуло, можда ускоро осване и „Април у Словенији”...

Александра Исаков

-------------------------------------------

Такмичење имитатора

– Ова такмичења певача данас се погрешно зову. Уместо „Имам таленат” то би требало да се зове „Одлично имитирам”. Сви они певају тако што су безброј пута слушали Витни Хјустон или Ријану и дословно их „скинули”. Дајте ви њима песму неког композитора који није велик певач и који ће је сам понудити као демо снимак, па онда изволи, покажи се, да видимо шта ћеш од тога да направиш! Или си одличан певач или си одличан имитатор – сматра Ковач.