Fantom je dobio ćerku

Žanrovska literatura često se smatra manje vrednom, što je posledica neznanja i proizvoljnosti – kaže Ilija Bakić, jedan od vodećih pisaca fantastike u srpskoj beletristici. Bakićevu zbirku priča „U odvajanju”, („Agora”, Zrenjanin) Društvo književnika Vojvodine proglasilo je knjigom godine.

„Knjiga ’U odvajanju’ okuplja naučnofantastične priče. Tačnije, one spadaju u podžanr kiberpanka”. „Sastoji se iz tri dela – jedan se dešava na zemlji, drugi u orbiti, a treći u virtuelnoj stvarnosti – i nastoji da predstavi život u budućnosti, i to ne samo ljudi, već i virtuelnih entiteta. Glavni lik jedne priče je kompjuterski program”, objašnjava Bakić.

Osim nagrađene, u protekloj godini, vršački pisac objavio je još dve knjige: „Nastaviće se... (Stripopriče 1)” u izdanju „Tardisa” i „Bagra diše” koju je objavila kuća „Everest medija”. Prva u (crno) humornom tonu govori o poznatim strip junacima, a druga se pretežno bavi srpskom stvarnošću devedesetih godina.

„Priče o stripu rezultat su moje fascinacije ovim medijem. Razmišljajući o strip junacima, shvatiš da postoje jednostavni obrasci po kojima funkcionišu. Onda pomisliš: zašto se taj obrazac ne bi promenio? Na primer, da Fantom dobije ćerku umesto sina. Ili da su Holms i Votson mogli da budu ljubavni par, a Morijarti fatalna plavuša. Stripopriče su nastajale iz takvih razmišljanja. Slične zahvate prave i savremeni strip autori, kao, na primer, Frenk Miler sa Betmenom u „Mračnom vitezu”. Junaci postaju približniji realnosti, nisu toliko superiorni, imaju slabosti”, objašnjava Bakić.

Kao uzrok nastanka knjige „Bagra diše” navodi sagledavanje situacije u okruženju, koje ga je dovodilo u nešto mračnije raspoloženje.

„Te priče gledaju na naše moguće budućnosti, ali bez zavaravanja. Priča koja otvara zbirku, „Benzinaši”, sasvim je realistična. Ona odslikava period 1993-94. godine, donosi prepisane prizore švercovanja goriva kojima sam prisustvovao. Tada se srušio svet u kojem smo do tada živeli. Slično je sa pričom „Begunci, krv” čiji junaci ne uspevaju da pobegnu u inostranstvo. U tom korpusu je i roman „Novi Vavilon” iz 1998. godine. U tim knjigama nema one vrste zavaravanja: ’Pa, neće biti baš tako’. Ne, biće još gore...”, kaže pisac.

Eksperimentisanje sa različitim pristupima književnosti, koje možemo videti u ovim zbirkama, odlikuje celokupan Bakićev opus.

„Oduvek su me privlačili književni eksperimenti. Početkom osamdesetih, recimo, čitao sam nadrealiste i zenitiste. Oni su mi dali ideju da neke svoje pesme otkucam na pisaćoj mašini i da ih polepim po svom gradu, Vršcu. Kasnije sam se vraćao na ta mesta i posmatrao kako reaguju ljudi koji to vide. Bio sam mlad, buntovan, šta li... Rezultat je bio to što sam pozvan na informativni razgovor. Sa mnom je razgovarao sekretar mesne zajednice. Pitao me je: „Zašto ti to radiš?” Ja sam mu objašnjavao da su zenitisti nešto slično radili po Beogradu, Zagrebu, da su delili plakate, da su francuski pesnici održavali pesničke večeri u restoranima brze hrane, i tako dalje. On je sve saslušao, ali me je iznova pitao: „Ali, zašto ti to radiš?! Nema potrebe da to radiš!” I od tada se to nastavilo. Moji eksperimenti su često zbunjivali”, priseća se Bakić.

Pisac smatra da je današnja književna scena u Srbiji šarenolika, ali da na njoj nema dovoljno pokušaja da se iskoči iz poznatih obrazaca, kakve bi on voleo da vidi.

„Početkom osamdesetih postojali su pesnički pokreti u Beogradu, Novom Sadu, koji su bili otvoreni ka novom, ali sada se sve to slilo u kalupe iz kojih se retko izlazi. Tako je i u prozi, čak i kada su mladi pisci u pitanju. Čini mi se da još ne uspevaju da izbace senzibilitet novih generacija. Ali, možda je to samo moj utisak, možda sam ja isuviše sklon eksperimentu”, žali se naš sagovornik.

Zbog težnje da bude van ustaljenih šablona, Bakić se okrenuo i fantastici, koja omogućuje odmak od stvarnosti. U njoj može da se stvori novi, drugačiji svet, a da se i dalje priča o ovom u kojem živimo.

„Smatram da naučnofantastična književnost nije eskapistička. Mnoge knjige ovog žanra otkrivaju stvari koje realističko opisivanje sadašnjosti ne može, jer se u njemu često gubi tenzija koju pisac oseća. Živeti dvadeset godina u zemlji bez perspektive, sasvim je sumanuto.”

Osim u stripovima, Bakić pronalazi nadahnuće i u filmovima, o čemu svedoči zbirka poezije „Filmovi”, objavljena 2008. godine u izdanju „Tardisa”.

„Film poseduje ono što poezija i strip teže da dočaraju – pokret. Te senzacije su na mene ostavile veliki utisak. U Vršcu su nekada postojala dva bioskopa – Gradski i Radnički – i meni se dešavalo da od četiri do šest budem u jednom, a od šest do osam u drugom. Pesme iz zbirke „Filmovi” nastale su tako što sam pravio beleške gledajući filmove. One su najpre bile razbacane na razna mesta, a onda sam naterao sebe da ih stavim u par fascikli i da ih spakujem u donji deo viseće kuhinje. Pregledavši to, utvrdio sam da imam pedesetak pesama o filmovima, i da četrdesetak drže vodu”, kaže Ilija Bakić.