Karnevalski govor mržnje

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, 11.  februara  – Vreme karnevala, koje u Hrvatskoj nazivaju poklade, maškare ili fašnik, pretcivilizacijskih davnina je narodno veselje kojim se u ovo doba godine najavljuje odlazak zime i sa njom svih dotadašnjih problema i zala koji su pogađali tu društvenu zajednicu i nastupanje novog uzleta života, novog proleća. Zato ih karakteriše razuzdano veselje, a u finalu se veša i spaljuje simbolično zlo u obliku neke nakaradne lutke s istim takvim imenom.

U šibenskom kraju, konkretno u Vodicama, njega od davnina nazivaju Krnjo, ali je u „novim društvenim okolnostima” dobio novo ime: Vodičani od osamostaljenja Hrvatske na svojim maškarama redovno vešaju i spaljuju „Jovana”, a sve uz organizacionu i ostalu pomoć Turističke zajednice i mesta Vodice, koje uglavnom i živi od turizma, onog letnjeg. Prošle godine, podsetimo, hrvatska turistička propaganda punom snagom se okrenula i turistima iz Srbije, na koje naravno računaju i u ovom kraju, a na svu sreću niko ne spaljuje „Jovana” usred leta.

Ovih dana u Vodicama su malo zazirali zbog lošeg i hladnog vremena, ali najavljujući ovu folklorno-turističku priredbu karnevalska gradonačelnica Tatjana Roca je za šibenske novine veselo izjavila: „Ugrijaćemo se kada spalimo Jovana!”

Da tu nešto nije u redu ovih dana je ukazao tek elektronski portal „H-alter” nazvavši ovakvu veselu praksu „Fašnik s mirisom fašizma”, jer znači direktni govor mržnje i vređanje, zna se koje, etničke zajednice petnaestak godina posle okončanja rata, na šta ne reaguje niko od službenih predstavnika sredine u kojoj se to dešava.

Nastojeći da dođu do nekih odgovora o ovoj morbidnoj pojavi, potražili su i neke afirmisane sagovornike. Predsednik Građanskog odbora za ljudska prava Zoran Pusić je taj novi običaj prokomentarisao da su Krnju „mogli nazvati i Maks Luburić” (po ustaškom krvniku), ali to još nije zabeleženo. On smatra da „zakonsko sankcionisanje nije rešenje, jer bi ono dovelo do situacije u kojoj bi organizatori dobili legitimaciju boraca za slobodu mišljenja, već je nužna javna osuda, jer jedino tako oni koji organizuju javno spaljivanje lutke koja se naziva Jovan mogu shvatiti koliko je takvo ponašanje pogrešno i sramotno”.

Lokalni predstavnik srpske zajednice Petar Pašić (predsednik Veća srpske nacionalne manjine Šibensko-kninske županije) kaže da mu ovakvo ponašanje „na ličnom nivou smeta”, ali ne vidi šta bi mogao uraditi da se takvo stanje promeni.

„Više mi smeta što iz svog stana na šibenskim Vodicima svakodnevno već godinama gledam natpis na zidu ’Srbe na vrbe’, koji još niko nije našao za shodno da ukloni”, kaže on.

Iz šibenske policije službeno odgovaraju da „nikakvu prijavu nisu primili, a ako neko smatra da se radi o govoru mržnje ili nečem drugom slobodno to može prijaviti, pre toga policija nema osnove za postupanje”. U Hrvatskoj je, inače, od 1. januara 2009. godine na snazi Zakon o suzbijanju diskriminacije.

Slučaj vodičkog „Jovana”, međutim, nije usamljen u Hrvatskoj. Nešto drugačija priča, ali sa istim epilogom i „čudnom” društvenom svesti, dogodila se ovih dana tamo gde se najmanje očekuju ovakvi ispadi – u Istri, u mestašcu Baderna kod Poreča. U finalu lokalnih maškara tamo je obešen „Stevan”, posle čega – kako piše poznati hrvatski komentator Marinko Čulić – „ostaje gorak osećaj sramote zbog koje bi mnogi trebalo iste sekunde da propadnu u zemlju, ali niko nigde nije propao”.

Meštani Baderne su ovim „uvredljivim imenom” počastili svog župnika Stipana Bošnjaka zato što se energično pobunio protiv njihove maškare nazvane „Mižerija” (zbog aktuelne ekonomske krize) koja je bila ukrašena i dominirajućim muškim organom, što je i izazvalo svetog čoveka. Da mu se osvete, svoju lutku za vešanje su zatim nazvali „Stevan” (kao uvredljivu asocijaciju na njegovo ime), a župnik se jadao u domaćem „Glasu Istre” da „ovakvu uvredu katolički sveštenici nisu doživeli čak ni u vreme Jugoslavije”.

Da li je tu neko dublje uvređen – na primer čitava jedna etnička zajednica čijih pripadnika u tom delu Hrvatske ima poprilično – nije palo na pamet ni meštanima Baderne, ali ni mesnom župniku, jer njima je sasvim „normalno” da se najteže uvrede danas u Hrvatskoj izriču kada se aludira na srpsku pripadnost. A Evropa čeka raširenih ruku.