Zadržati režim fluktuirajućeg kursa

Uzavrela polemika zbog kursa dinara ne jenjava. Da li kurs treba da bude stabilan ili da dostigne 150 dinara za evro, da li uvesti evro kao zvanično sredstvo plaćanja ili zadržati dinar, da li iz korena menjati režim deviznog kursa, neka su od pitanja oko kojih su se podelili i ekonomisti i javnost. Zašto je to tako? Zato što u ovom trenutku ne možemo s optimizmom da govorimo o bilo kakvoj politici deviznog kursa već samo o najmanje lošim rešenjima. Od deviznog kursa, na ma kom nivou i u kakvom režimu on bio, ne možemo da očekujemo zadovoljavajuće rezultate za sve privrednike, finansijske institucije i građane. Uvek će neko, unutar navedenih grupa subjekata, biti nezadovoljan.

Fiksiranje kursa (na sadašnjem ili nekom drugom nivou) ne bi bilo dobro rešenje. Režim fiksnog deviznog kursa teret prilagođavanja u potpunosti prebacuje na realnu privredu (opadaju proizvodnja i zaposlenost) i sveukupnu ekonomsku politiku stavlja u funkciju održavanja zacrtanog kursa. Po pravilu, dovodi do nerealno niskog kursai do pojave crnog deviznog tržišta. Izvoz opada, a uvoz raste i širi se platnobilansni deficit. Kako bi opadale devizne rezerve povećavala bi se mogućnost špekulativnog napada i napuštanja fiksiranog kursa (devalvacija).

Iz sličnih razloga ni uvođenje evra (čak i kada bismo dobili podršku EU za to) ne bi bilo dobro rešenje. Zamena dinara za evre obavila bi se po određenom kursu (recimo 100 dinara za evro), pa bi se ispostavilo da je to nepovratno fiksiran devizni kurs, čime se vraćamo na nedostatke režima fiksnog kursa. U suštini, svaki evro bi za sva vremena vredeo 100 dinara bez obzira na to šta se dešavalo u zemlji i okruženju. Narodna banka Srbije, po definiciji, ne bi imala instrumente da reaguje na poremećaje.

Dakle, treba zadržati režim fluktuirajućeg kursa. Imajući u vidu potrebu izgradnje izvozno-konkurentne privrede (zbog preživljavanja preduzeća i otplate stranog duga) bilo bi loše da dinar realno jača prema drugim valutama, što bi se desilo sa stabilnim nominalnim deviznim kursom (u režimu fiksnog kursa a suštinski i sa evrom kao sredstvom plaćanja). Ovo ne znači da treba da se cilja određena visina deviznog kursa već da se dozvoli njegova rastuća putanja, koja je i neizbežna i poželjna.

S obzirom na zavisnost inflacije od deviznog kursa i na uticaj kursa na porast dinarskog iznosa dugova privrede i građana, postavlja se ipak pitanje kada NBS treba da reaguje. Iskustvo iz poslednjeg kvartala 2008. i prvog kvartala 2009, pa i na početku ove godine, pruža dobre smernice. Prvo, NBS ne treba da preuzme na sebe ulogu zaštitnika preduzeća i građana. Činjenica da mnogi kalkulišu određenom (najčešće nepromenljivom) visinom deviznog kursa ne oslobađa ih odgovornosti za svoje odluke. Drugo, česte intervencije ne smiruju devizno tržište (a troše devizne rezerve) već se to postiže uveravanjem javnosti da se u srednjem i dugom roku vodi ekonomska politika koja obezbeđuje održivu internu i eksternu ravnotežu. Treće, česte intervencije centralne banke omogućavaju poslovnim bankama da „pročitaju” buduće tokove i špekulišu deviznom trgovinom. Ređe intervencije centralne banke, pa i po cenu izraženijih dnevnih oscilacija, primoravaju poslovne banke da povedu računa o visini kursa. Time se devizno tržište može primiriti ranije nego kada se (predvidivo) interveniše. Ukoliko javnost percipira NBS kao branitelja deviznog kursa, u situaciji kada se devizne rezerve tanje, može sa razviti veća panika i izrazitija tražnja za devizama.

Sporadične intervencije na deviznom tržištu mogu da budu tajne – devizni trgovci neće znati da li nalozi potiču iz zvaničnih izvora, poslovnih banaka ili od klijenata iz privrede. U našem slučaju, to bi značilo promenu dosadašnje prakse i prelazak na intervencije preko neposredne trgovine NBS sa poslovnim bankama.

Profesor Megatrend univerziteta