Siga, biga, tuf

Vajar Đorđije Crnčević predstaviće do 17. februara desetak skulptura i šesnaest svezaka, na izložbi pod nazivom „Sećanje na dubinu vremena”, u novobeogradskoj galeriji „Blok”. Sa nestrpljenjem iščekuje proleće kada izlazi iz ateljea i stvara u prostoru skulpture u metalu, kamenu, drvetu... Iza Crnčevića su brojne samostalne i kolektivne izložbe, učešća na likovnim kolonijama, mnoge javne i privatne zbirke čuvaju i njegova dela. Dobitnik je značajnih nagrada, a dok šetate sadašnjom užom domovinom, ali i nekadašnjom širom, možete se sresti sa njegovim skulpturama izloženim u javnom prostoru. Crnčević o izložbi u „Blok” galeriji kaže:

– Izložio sam dela nastala od 2004. do danas, a glavni materijal izloženih skulptura je siga, vrste kamena koji se taložio milionima godina, šupljikav je i nalazi se u majdanima u Srbiji, Bosni, u Makedoniji ga zovu biga, u Crnoj Gori tuf... Inače on se najviše koristio za gradnju manastira, kao podloga za fresku itd., lakši je od kamena i podesan je za oblikovanje. Na blokovima ili oblicima od sige intervenišem terakotom, mermerom, potom ulivam olovo i katran, po nekom svom konceptu. Posetioci galerije moći će da vide i moje sveske kod kojih je glavni nosilac crna boja, a intervenišem sa pigmentom, crnim, plavim, oker ili sa vrućim voskom. Siga ima lepotu, kao da ima dušu i utiče na ljude.

Kad pitamo da li će biti novih izložbi, Crnčević kaže da nije previše zainteresovan, jer je teško prenositi eksponate. U šali konstatuje da je teško biti vajar i u fizičkom smislu pogotovu kad se radi sa prirodnim materijalima, ali i zbog prostora i transporta.

– Ipak, bavim se vajarstvom više od četrdeset godina i sve sam to prihvatio tako kako jeste. Nisam nikad ni posumnjao da li treba i dalje da se bavim vajarstvom – kaže Crnčević čije radove možemo videti u javnim prostorima.

U Beogradu, na levoj obali Save, nalazi se jedna njegova skulptura blizu Gazele iz 1978. godine, visoka oko tri metra, izrađena u venčacu i zove se „Dve glave”, potom se druga skulptura sa Simpozijuma „Mermer i zvuci” nalazi u Sokobanji, „Arhimedov portret” je u Portorožu, i u Rumuniji prošle godine u drvetu je uradio skulpturu koja se zove „Dva pesnika”, a postavljena je u Karan Sebešu blizu Temišvara. U Danilovgradu se nalazi još jedno njegovo delo, potom u Kikindi i Sremskoj Mitrovici...

– Svi ti simpozijumi na kojima nastaju skulpture koje se posle izlažu u javnom prostoru su kao Potemkinova sela. Govori se o nekim sjajnim uslovima za rad, a sve je drugačije kad budete na licu mesta. Kad dođete do postavljanja skulpture od, recimo, tri metra onda nastaju problemi, jer je potrebna velika dizalica, koja mnogo košta, a vozač dizalice je kao sa taksimetrom i ne izlazi previše u susret. Jedno je šta ste vi u glavi zamislili, a drugo je kad treba skulpturu da postavite u prostoru.

Priznaje da je slab na to kad vidi da je nekom stalo do njegovog dela, i važno mu je da ga dobro udomi „da bude u dobroj kući i okruženju”. Spominje i grupu „10 plus” u kojoj je delovao nekoliko godina, sve do 1976, koja je imala neka svoja pravila, na primer da se radi u kvalitetnom materijalu, da se ne popusti u kvalitetu rada... ali svemu dođe kraj. Mada, Crnčević nije odstupio od svojih ideala.

Naš sagovornik je dobitnik ovogodišnje ULUS-ove jesenje nagrade za skulpturu koja podrazumeva objavljivanje monografije, a vajar tim povodom kaže:

– Ne mogu da verujem da ću doživeti da bude objavljena moja monografija, jer novca nema, a još dvadeset umetnika čeka na isto. Sumnjam da će grad i država imati sredstva, jer tu treba bar desetak hiljada evra... Nisam ja neko ko nosi velike ambicije i želi da se po svaku cenu ističe, volim duhovni mir, čak ne volim ni da izlažem.

Posle izložbe u Galeriji „Blok”, neke druge i sasvim drugačije radove Crnčevića moći ćemo u narednom periodu da vidimo i u beogradskoj galeriji „Otklon”.