Сига, бига, туф

Вајар Ђорђије Црнчевић представиће до 17. фебруара десетак скулптура и шеснаест свезака, на изложби под називом „Сећање на дубину времена”, у новобеоградској галерији „Блок”. Са нестрпљењем ишчекује пролеће када излази из атељеа и ствара у простору скулптуре у металу, камену, дрвету... Иза Црнчевића су бројне самосталне и колективне изложбе, учешћа на ликовним колонијама, многе јавне и приватне збирке чувају и његова дела. Добитник је значајних награда, а док шетате садашњом ужом домовином, али и некадашњом широм, можете се срести са његовим скулптурама изложеним у јавном простору. Црнчевић о изложби у „Блок” галерији каже:

– Изложио сам дела настала од 2004. до данас, а главни материјал изложених скулптура је сига, врсте камена који се таложио милионима година, шупљикав је и налази се у мајданима у Србији, Босни, у Македонији га зову бига, у Црној Гори туф... Иначе он се највише користио за градњу манастира, као подлога за фреску итд., лакши је од камена и подесан је за обликовање. На блоковима или облицима од сиге интервенишем теракотом, мермером, потом уливам олово и катран, по неком свом концепту. Посетиоци галерије моћи ће да виде и моје свеске код којих је главни носилац црна боја, а интервенишем са пигментом, црним, плавим, окер или са врућим воском. Сига има лепоту, као да има душу и утиче на људе.

Кад питамо да ли ће бити нових изложби, Црнчевић каже да није превише заинтересован, јер је тешко преносити експонате. У шали констатује да је тешко бити вајар и у физичком смислу поготову кад се ради са природним материјалима, али и због простора и транспорта.

– Ипак, бавим се вајарством више од четрдесет година и све сам то прихватио тако како јесте. Нисам никад ни посумњао да ли треба и даље да се бавим вајарством – каже Црнчевић чије радове можемо видети у јавним просторима.

У Београду, на левој обали Саве, налази се једна његова скулптура близу Газеле из 1978. године, висока око три метра, израђена у венчацу и зове се „Две главе”, потом се друга скулптура са Симпозијума „Мермер и звуци” налази у Сокобањи, „Архимедов портрет” је у Порторожу, и у Румунији прошле године у дрвету је урадио скулптуру која се зове „Два песника”, а постављена је у Каран Себешу близу Темишвара. У Даниловграду се налази још једно његово дело, потом у Кикинди и Сремској Митровици...

– Сви ти симпозијуми на којима настају скулптуре које се после излажу у јавном простору су као Потемкинова села. Говори се о неким сјајним условима за рад, а све је другачије кад будете на лицу места. Кад дођете до постављања скулптуре од, рецимо, три метра онда настају проблеми, јер је потребна велика дизалица, која много кошта, а возач дизалице је као са таксиметром и не излази превише у сусрет. Једно је шта сте ви у глави замислили, а друго је кад треба скулптуру да поставите у простору.

Признаје да је слаб на то кад види да је неком стало до његовог дела, и важно му је да га добро удоми „да буде у доброј кући и окружењу”. Спомиње и групу „10 плус” у којој је деловао неколико година, све до 1976, која је имала нека своја правила, на пример да се ради у квалитетном материјалу, да се не попусти у квалитету рада... али свему дође крај. Мада, Црнчевић није одступио од својих идеала.

Наш саговорник је добитник овогодишње УЛУС-ове јесење награде за скулптуру која подразумева објављивање монографије, а вајар тим поводом каже:

– Не могу да верујем да ћу доживети да буде објављена моја монографија, јер новца нема, а још двадесет уметника чека на исто. Сумњам да ће град и држава имати средства, јер ту треба бар десетак хиљада евра... Нисам ја неко ко носи велике амбиције и жели да се по сваку цену истиче, волим духовни мир, чак не волим ни да излажем.

После изложбе у Галерији „Блок”, неке друге и сасвим другачије радове Црнчевића моћи ћемо у наредном периоду да видимо и у београдској галерији „Отклон”.