Dnevne obaveze najbolji lek

Sređivanje soba, pranje sudova, šetnje, planinarenje, vožnja rolera i bicikla, jahanje, takmičenje u košarci i odbojci i, naravno, odlazak u diskoteke samo su neki od načina kako deca provode slobodno vreme, pa i ona obolela od epilepsije. Svim ovim aktivnostima na Divčibarama proteklih sedam dana bavilo se 15 mališana sa doživljenim iskustvom napada ove bolesti. Oni su boravili u kampu sa 10 svojih vršnjaka iz socijalno ugroženih porodica i dokazali da su ravnopravni članovi društva, a i da roditelji ne treba da ih "štede" prilikom obavljanja kućnih aktivnosti. Organizatori kampa bili su Klinika za neurologiju i psihijatriju dece i omladine Kliničkog centra Srbije i farmaceutska kompanija "Glakso Smit Klajn", a podršku im je pružio i Tim rekreacije, animacije i sporta iz Beograda.

– Epilepsija nije jedna bolest, već niz sindroma koji se manifestuju epileptičkim napadom. Kriza svesti ne predstavlja oboljenje, ali ono jeste niz neprovociranih slabosti svesti koje imaju karakteristike napada. Ime ove bolesti potiče od starogrčke reči koja znači beleg, a on postoji odmah posle utvrđene dijagnoze, jer obolele osobe imaju strah od napada i to naročito kada su u društvu. Sve to predstavlja socijalnu stigmu i teret koji epileptičari nose. Naš cilj u kampu je destigmatizacija, odnosno borba da se društvu dokaže da su deca epileptičari njegovi ravnopravni članovi – rekao je Milan Borković, doktor sa Klinike za neurologiju i psihologiju dece i omladine KCS.

Više od 90 odsto epileptičara, prema anketama, ima strah da će biti ismejani u društvu. Okolina treba da se upozna sa ovim oboljenjem da bi obolele bolje razumela. Uzroci epilepsije su brojni. Genetski faktor je jedan od preduslova za nastanak oboljenja, zatim bolest majke u prva tri meseca trudnoće. Mnogi lekari smatraju da napadi u toku spavanja spadaju u one oblike ove bolesti koje ne treba lečiti, jer nema smetnji u razvoju i ismevanja u društvu. Osećaj trnjenja i nemogućnost govora može da bude znak početka napada, a neki od pokazatelja su i širom otvorene oči, krik, trzanje ili ukočenost ruku, pena na ustima, modro lice, prekid disanja. Oni koji posmatraju osobe sa ovakvim simptomima u većini slučajeva su u panici, jer nisu upoznati sa ovakvim stanjem, pa im izgleda kao da će osoba bolesna od epilepsije umreti.

– Ovo oboljenje znatno utiče na psihičko stanje bolesnika. Roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci da rade osnovne kućne poslove, nastavnici ih puštaju da izostaju sa nastave, jer postoji strah da kaznama mogu da izazovu napade. Posle saznanja da je dete bolesno remeti se kućni mir, roditelji sebe smatraju krivcima i povećavaju stepen tolerancije. Takvo ponašanje je pogrešno, jer se prema obolelom od epilepsije treba ponašati kao i prema zdravom detetu. Kazne su neophodne za pravilan razvoj ličnosti – rekla je Svetlana Filipović, neuropsihijatar.

Uzimanje lekova treba da bude redovno, a plivanje osoba sa epilepsijom treba kontrolisati, ali im ga ne treba zabranjivati. Ipak, sve aktivnosti kojima se bave zdrava deca treba da budu obaveza i dece s doživljenim napadima.

Diskoteku su svi posećivali, a u đuskanju uz popularne melodije svi su pokazali neverovatne sposobnosti.

– Kad se vratim kući redovno ću brisati prašinu i praću sudove – rekla je Željka Marjanović, desetogodišnja devojčica koja je preživela epileptični napad.

Podaci "Međunarodne lige protiv epilepsije" pokazuju da je 50 miliona ljudi u svetu obolelo od epilepsije. Svake godine ovaj broj se poveća za dva miliona ljudi, a do prvog napada kod polovine od njih dolazi do 15. godine. U našoj zemlji ima oko 80 000 obolelih od epilepsije, a 60 odsto su deca do 16 godina. Pedesetih godina skoro polovina od ispitanika učesnika ankete o ovoj bolesti mislila je da je ona neka vrsta ludila, a danas se taj broj sveo na pet odsto. Ipak, prema rečima stručnjaka, treba svi da shvate da i deca obolela od epilepsije mogu normalno da žive i rade.