Дневне обавезе најбољи лек

Сређивање соба, прање судова, шетње, планинарење, вожња ролера и бицикла, јахање, такмичење у кошарци и одбојци и, наравно, одлазак у дискотеке само су неки од начина како деца проводе слободно време, па и она оболела од епилепсије. Свим овим активностима на Дивчибарама протеклих седам дана бавило се 15 малишана са доживљеним искуством напада ове болести. Они су боравили у кампу са 10 својих вршњака из социјално угрожених породица и доказали да су равноправни чланови друштва, а и да родитељи не треба да их "штеде" приликом обављања кућних активности. Организатори кампа били су Клиника за неурологију и психијатрију деце и омладине Клиничког центра Србије и фармацеутска компанија "Глаксо Смит Клајн", а подршку им је пружио и Тим рекреације, анимације и спорта из Београда.

– Епилепсија није једна болест, већ низ синдрома који се манифестују епилептичким нападом. Криза свести не представља обољење, али оно јесте низ непровоцираних слабости свести које имају карактеристике напада. Име ове болести потиче од старогрчке речи која значи белег, а он постоји одмах после утврђене дијагнозе, јер оболеле особе имају страх од напада и то нарочито када су у друштву. Све то представља социјалну стигму и терет који епилептичари носе. Наш циљ у кампу је дестигматизација, односно борба да се друштву докаже да су деца епилептичари његови равноправни чланови – рекао је Милан Борковић, доктор са Клинике за неурологију и психологију деце и омладине КЦС.

Више од 90 одсто епилептичара, према анкетама, има страх да ће бити исмејани у друштву. Околина треба да се упозна са овим обољењем да би оболеле боље разумела. Узроци епилепсије су бројни. Генетски фактор је један од предуслова за настанак обољења, затим болест мајке у прва три месеца трудноће. Многи лекари сматрају да напади у току спавања спадају у оне облике ове болести које не треба лечити, јер нема сметњи у развоју и исмевања у друштву. Осећај трњења и немогућност говора може да буде знак почетка напада, а неки од показатеља су и широм отворене очи, крик, трзање или укоченост руку, пена на устима, модро лице, прекид дисања. Они који посматрају особе са оваквим симптомима у већини случајева су у паници, јер нису упознати са оваквим стањем, па им изгледа као да ће особа болесна од епилепсије умрети.

– Ово обољење знатно утиче на психичко стање болесника. Родитељи не дозвољавају својој деци да раде основне кућне послове, наставници их пуштају да изостају са наставе, јер постоји страх да казнама могу да изазову нападе. После сазнања да је дете болесно ремети се кућни мир, родитељи себе сматрају кривцима и повећавају степен толеранције. Такво понашање је погрешно, јер се према оболелом од епилепсије треба понашати као и према здравом детету. Казне су неопходне за правилан развој личности – рекла је Светлана Филиповић, неуропсихијатар.

Узимање лекова треба да буде редовно, а пливање особа са епилепсијом треба контролисати, али им га не треба забрањивати. Ипак, све активности којима се баве здрава деца треба да буду обавеза и деце с доживљеним нападима.

Дискотеку су сви посећивали, а у ђускању уз популарне мелодије сви су показали невероватне способности.

– Кад се вратим кући редовно ћу брисати прашину и праћу судове – рекла је Жељка Марјановић, десетогодишња девојчица која је преживела епилептични напад.

Подаци "Међународне лиге против епилепсије" показују да је 50 милиона људи у свету оболело од епилепсије. Сваке године овај број се повећа за два милиона људи, а до првог напада код половине од њих долази до 15. године. У нашој земљи има око 80 000 оболелих од епилепсије, а 60 одсто су деца до 16 година. Педесетих година скоро половина од испитаника учесника анкете о овој болести мислила је да је она нека врста лудила, а данас се тај број свео на пет одсто. Ипак, према речима стручњака, треба сви да схвате да и деца оболела од епилепсије могу нормално да живе и раде.