Alisa u zemlji Danskoj

Kulturna politika nikada nije bila inspirativna ni bitna tema naše sredine, zato što se nikada nije ni shvatala važnost i uloga kulture na sceni unutar zemlje, a još manje u nastupu izvan granica. Uvek je sve preče, važnije. Neke druge teme su ovih dana bile predmet pažnje medija i kulturnih poslenika, podjednako građana, stručnih ljudi i političara, koji su se čak usudili da potcene inteligenciju običnog čoveka dajući izjave koje „nemaju veze s mozgom”.

Dok se za „najbolju ambasadorku Srbije u svetu” iznajmljuje stan od 7000 evra, a ni hiljadu jedinica te iste valute se ne izdvaja za programe u prostoru koji se godinama plaća između 15.000 i 20.000 evra u jednoj od vodećih evropskih država, dotle, u nekim drugim zemljama ambasadori Srbije, ne svi i ne veliki broj, ali ipak, čine napore da sa skromnim sredstvima ili svojim ličnim novcem učine nešto i na najbolji način predstave zemlju i pokažu ponešto od njene kulture.

U glavnom gradu Francuske malo se šta dešava u našem Kulturnom centru vis-a-vis Bobura, zato što nema nikakve strategije, plana, nikada nije napravljen budžet za kulturne sadržaje, nije imenovano kompetentno lice koje bi umelo da pokrene, vodi i da pečat različitim i važnim kulturnim aktivnostima. Po izjavama državne sekretarke Ministarstva kulture to se, navodno, ne isplati, jer Centar ionako radi. Znamo kako radi i koliko traga ostavljaju takvi koncepti na francusku javnost. S druge strane, MIP ništa ne preduzima da se takvo porazno stanje prevaziđe.

U jednoj drugoj evropskoj zemlji – izuzetno bogate kulturne baštine, s najstarijom dinastičkom kućom na svetu, izvanrednim zdanjima, dvorcima, muzejima, dizajnom, itd. – ambasadorka koja predstavlja Srbiju otvorila je Kulturni centar unutar zgrade ambasade. Svoju prostranu kancelariju pretvorila je u izložbeni prostor a svoje sedište premestila u neku manju odaju, centralni hol zgrade opremila bibliotekom i sve te prostore učinila prijatnim mestom za prijem i okupljanja brojnih gostiju. Do sada je gostovalo više naših istaknutih umetnika. Priređeno je više koncerata, književnih večeri, izložbi.

 Nakon uspešne postavke različitih likovnih interpretacija Milana Tepavca Tarina, ove nedelje je u Kulturnom centru naše ambasade u Kopenhagenu otvorena izložba beogradske slikarke Selene Vicković, u prisustvu brojnih ambasadora, medija, direktora muzeja, galerija i drugih institucija kulture.

(/slika2)Selena Vicković je umetnica koja se formirala između Beograda i Pariza. U Beogradu je rođena i školovala se, a specijalističke studije je završila na Beux-Arts, u Parizu, u kome je nastavila da živi i stvara, povremeno se vraćajući u svoj rodni grad.

Ako je osamdesetih Selena bila bliža umetnosti koja ne uznemirava, krajem devedesetih ona svesno tvori vizuelne dnevničke zapise svojih komentara na surovu stvarnost, gde kroz tematske cikluse govori o ometenom ili razorenom detinjstvu, o dezorijentaciji sveta u kome živimo, istovremeno surovog, katkad poetičnog i strastvenog, gotovo uvek haotičnog. Bilo da polazi od svojih sećanja na detinjstvo, od emocija ili intuicije, bilo da konstatuje kako su danas deca vrlo lake i česte mete, samo igračke u rukama odraslih, Selena za svoje dominantne motive uzima dečji svet, predstave predmeta za igru ili pak kreira objekte od igračaka ili njihovih segmenata. Izložba u Kopenhagenu mogla bi se nazvati „Alise više nema u Zemlji čuda”. Igračke su polomljene ili odbačene, lutke su pokidane, obezglavljene. Njihove oči su zatvorene kao da ne žele da vide ili možda govore o našem sveopštem slepilu. Haljinice, u kojima često nema nikog, umrljane su krvlju, na njima su uočljive prostrelne, targetirane rane. Lica su uznemirena, nacerena, s isplaženim jezicima, s podrugljivim gestovima, pretvorena u jeziv a nem krik. U ovaj svet infantilnog košmara u kome se možete susresti sa grotesknim i dirljivim, u kome se koketira otvorenim povredama i naglašenom senzualnošću, umetnica unosi svoju suptilnost, emotivnost i likovnu rafiniranost. Stvara jedan kodirani svet, savremene ikone, prizore kao slagalice, kao sećanja na vreme, bez nostalgije a s potrebom da arhivira i ostavi za pamćenje. Sve deluje zavodljivo, ali i opominjuće. Crtež je ekspresivan a naglašeno je i značenje boje. Veoma uspešno su usklađene strukture sa finim kolorističkim tkanjima. Neobično su likovno privlačna i lepa njena dela, podjednako slike, crteži i objekti.

Nakon nedavne uspešne izložbe u Rimu pod naslovom „ 0 (nula) iz vladanja” sada se u Kopenhagenu Selena Vicković predstavlja radovima iz nekoliko različitih ciklusa koji svedoče o malom intimnom univerzumu jedne izuzetne umetnice sa naših prostora.