Spomenik Kaporu

Na komemoraciji u Skupštini grada Beograda, povodom smrti Mome Kapora, Dagan Đilas, gradonačelnik grada, obećao je da će Beograd, u znak zahvalnosti, podići Momi spomen obeležje „jednom od simbola glavnog grada”. Kapor je Adu Ciganliju, njene tajne i lepotu, rukavce i splavove, Savu i Dunav, otkrio još pre pola veka. A tamo, na Adi Ciganliji, sada su i Pavle Vujisić, i Zuko Džumhur, i Tirke, i Prele, i Duško Radović, i Olja, svi Momini prijatelji.

U nadi da će ovo obećanje biti ispunjeno, podsećamo na jednu raniju inicijativu za koju je grad Beograd ostao gluv. 

Srpska književna zadruga je krajem novembra 2007. godine uputila pismo Sekretarijatu za kulturu Skupštine grada Beograda u kojem predlaže postavljanje tri spomen obeležja velikom srpskom pesniku, književniku i akademiku Stevanu Raičkoviću, koji je preminuo o Đurđevdanu 2007. godine. SKZ je predložila da se postavi „pesnikova klupa na Slaviji”, bista na Kalemegdanu i spomen ploča na zgradi u kojoj je živeo.

U srpskoj književnosti XX veka, kaže se u obrazloženju predloga, Raičković spada među najveće pesnike. Njegovo ime odavno je na listi koju čine: Dučić, Rakić, Crnjanski, Desanka, Popa, Miljković...

Poznato je da je Raičković od rane mladosti živeo u Beogradu, gde je radio, najpre u Radio Beogradu, potom kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Njegova adresa bila je Ulica Svetog Save 19, a Slavija – omiljeno i svakodnevno mesto susreta i predaha.

U Srpskoj književnoj zadruzi, „Prosveti”, Nolitu, Matici srpskoj objavio je svoje najpoznatije pesničke knjige, koje su, jedna za drugom, postajale važni datumi u istoriji savremene srpske književnosti: „Pesma tišine” (1952), „Balada o predvečerju” (1955), „Kasno leto” (1958), „Tisa” (1961), „Kamena uspavanka” (1963), „Stihovi” (1964), „Prolazi rekom lađa” (1967), „Varke” (1967), „Zapisi o Crnom Vladimiru” (1971), „Slučajni memoari” (1978), „Točak za mučenje” (1981)...

Svakodnevna staza Stevana Raičkovića, kojom je on išao na posao, šetao, sretao saputnike, smišljao i pamtio reči, rime, stihove – bila je od ulice Svetoga Save i Slavije, duž Kralja Milana, gde mu je bila Srpska književna zadruga, preko Terazija, do Čika Ljubine, gde je bio zaposlen u „Prosveti”, i do Knez Mihailove, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Stevan Raičković bio je lep i visok čovek, gospodskog držanja. Njegovi savremenici pamtiće njegov stav i hod centrom Beograda. Taj Beograd on je voleo i opevao.

Da bi i buduća pokolenja pamtila Stevana Raičkovića i osećala ga svojim, kao deo Beograda i njegove kulture, jednako i kao deo velike srpske poezije, Srpska književna zadruga je predložila da se u našem glavnom gradu postave tri spomen-obeležja.

Skulpturu „Pesnikova klupa na Slaviji” trebalo bi postaviti ispred starog hotela „Slavija”, gde je Raičković imao običaj da zastane, sedne, posmatra živi prsten i krug velikog beogradskog trga – našeg i sopstvenog života. Oni koji su ga poznavali i sada pomisle da će ga ugledati na toj klupi, među običnim prolaznicima, a pesnik baš u običnim i svakodnevnim stvarima otkriva duboka i složena značenja.

Klupa od bronze i pesnik od bronze treba da budu kultno mesto – ne samo spomenik pesniku Slavije i Beograda, nego i turistička atrakcija: klupa gde ćemo se fotografisali sa pesnikom.

Spomen-ploču bi trebalo postaviti na zgradi u Ulici Svetog Save 19, gde je pesnik živeo, a bistu na Kalemegdanu, uz spomenike ostalih besmrtnika. Spaja ih način života i način pogleda na svet – knjiga i misao.

Iz Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda, iako je prošlo više od dve godine, nije stigao nikakav odgovor. Predlog Srpske književne zadruge je, očigledno, zaturen u fioci nekog gradskog činovnika.

Z. Radisavljević