Mekšima raste cena

„Taj nije za lidera, jer je suviše mek”, staro je pravilo kadrovskih selektora koje osetno gubi snagu. Opšta kriza je otkrila niz slabosti i lomljivosti „tvrdih” kurseva (ratovi, posrtanje Volstrita, nacionalne prezaduženosti) pa raste cena „meke moći”, one koja druge zavodi i pridobija bez primene sile i drugih grubosti.

U modi su likovi poput Mahatme Gandija i Šeherezade, a ne Augusta Pinočea i Lukrecije Bordžije – kliču pobornici tolerancije i dovitljivosti. Preteruju, donekle.

Od šefova država i vlada se, naravno, i dalje očekuju oštri potezi i „rezovi”, ali samo kad druge nema. Sve se više, istovremeno, od njih traži da iskažu razumevanje za druge i saosećajnost, da se ispolje kao „meki”, bar prema većini, i u najtvrđim situacijama proizišlima iz zastranjivanja elitne manjine.

Gotovo da nema demokratske države u kojoj se ne oseća takav novi duh. Ispoljava se i u „najčvršćoj” – Americi. Barak Obama je propagiranjem meke moći razbio najtvrđe predrasude i postao prvi crnac na čelu Bele kuće. Njegovi glavni saradnici – šefovi Pentagona, Stejt departmenta i Generalštaba – ovih su dana složno istakli da za ostvarenje vašingtonskih ciljeva više ni na bojištima, kao što je Avganistan, nije dovoljna samo oružana superiornost i da je „pod hitno” potrebno povećavanje primene „meke sile” – sa ulaganjima u obrazovanje, obnovu razorenog i drugih poteza za „pridobijanje srca i uma” ratom izmoždene nacije.

Oživljava, praktično, teorija harvardskog profesora Džozefa Naja koji je 1990. skovao izraz „meka moć” („meka sila”) i dao joj prednost nad efektima „tvrde sile”. U međuvremenu su se poprilično istrošile, svojevremeno mnogo publikovanije, teze njegovih univerzitetskih i kolega u pokušajima da se definiše matica globalnih kretanja – Frensisa Fukujame o „kraju istorije” i Semjuela Hantingtona o „sukobu civilizacija” – pa se pažnja usredsredila na metod koji prednost daje procesima mimo konfrontacija i oročavanja.

Nastupajući prošle nedelje pred Komitetom za spoljne poslove Predstavničkog doma, Naj je podsetio da su SAD širom sveta postigle više univerzitetskim obrazovanjem stranaca nego svim političkim nastojanjima za promene tuđih režima. Po njemu je čak 46 sadašnjih i 165 bivših šefova država i vlada „proisteklo” iz studiranja u SAD, a da većina od nekih 700.000 inostranih učenika i studenata (godišnje) stiče povoljno mišljenje o Americi. Na kraju hladnog rata se tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov, sugeriše, na „perestrojku” i „glasnost” odlučio „pod uticajem ideja koje je Aleksandar Jakovljev (njegov savetnik) stekao u SAD u okviru studentske razmene”.

Naj priznaje da ni meka moć nije svemoćna, pa da „ne može da privoli ni Kim Džong Ila da odustane od nuklearnog naoružavanja ni Holandiju da poništi odluku da povuče trupe iz Avganistana. A kao bitne izvore snage „meke moći”, koju preporučuje i u sadejstvu s „tvrdom moći”, navodi: kulturu, poredak vrednosti, uspešnu ekonomiju…

Personalizovano i lokalizovano, rekli bismo da savetuje: više oslanjanja na dejstva atraktivnosti kakve oličavaju Bil Gejts, Voren Bafet, Džulija Roberts, Lebron Džejms, Silicijumska dolina, Njujork, Čikago, Holivud… Jer, direktni angažman Vašingtona u izmenjenom svetu, s novim centrima samopouzdanja i uticaja – teže uspeva, iako mu je Obama znatno popravio spoljni imidž.

Stvari ne idu jednosmerno. U Obaminoj „mekoći” opozicija nalazi „nedopustivu popustljivost prema neprijateljima”. Iz Amerike se, pak, čuju zamerke Evropi da je najveći globalni uspeh – mir u njoj – pretvorila u „kontraproduktivni pacifizam kojim se podriva međunarodna bezbednost”. I da je prenaglašavanjem „meke moći” sebe diskvalifikovala kao „respektabilnu silu”.

Evropljani računaju drugačije: da će „omekšati” ili su već „omekšali” i drugi. Takve sklonosti su primećene u rastućim silama poput onih u grupi BRIK – Brazil, Rusija, Indija i Kina…

Svet je ušao u fazu svakodnevnog a dugoročnog nadmetanja u kome nije bitno da se porazi konkurent, već da se poveća sopstvena, naročito „meka”, moć, izjavio je, kako prenosi kineska agencija Sinhua, ruski politikolog Nikolaj Zlobin koji ove decenije radi u Vašingtonu. Važnija je, sugeriše, trka sistemskih modela nego trka u naoružavanju.

Šta da rade zemlje koje tek traže model: da li da slede tuđe uzore ili da primenjuju princip „u se i u svoje kljuse”? Šta god da izaberu ili im zapadne, moraće da – „omekšaju”. Bar toliko da ne budu prepreka nijednoj od pomenute dve mogućnosti, koje se samo prikazuju kao nespojive da bi povećale atraktivnost, i cenu, neizbežnog – međusobnog prožimanja.