Pilić: Duša mi kaže da ostanem u Minhenu

Ako je neko zaslužio da se nazove ocem splitskog tenisa, dalje od Nikole Pilića ne treba ići. Svaka potraga za nekim sličnim mora da bude obustavljena pre nego što je i počela. Tako je na zvaničnom sajtu Teniskog kluba „Split” predstavljen proslavljeni jugoslovenski reprezentativac, finalista Rolan Garosa 1973, polufinalista Vimbldona 1967, jedini selektor u istoriji uglednog Dejvisovog kupa koji je do titule doveo dve reprezentacije...

Uz mlađe, Željka Franulovića, Gorana Ivaniševića i Marija Ančića, on čini četverac koji su Splićani s ponosom, po ugledu na francusku predratnu tenisku plejadu, nazvali „četiri musketara”.

I Pilić je prve teniske korake načinio na Firulama, rasadniku teniskih velikana iz rodnog Splita. Prst sudbine ga je pre dve i po godine doveo na mesto savetnika u našoj teniskoj reprezentaciji, a sada se okrutno igra s njim. Hrvatska dočekuje Srbiju u četvrtfinalu Dejvisovog kupa, a sva je prilika da će se igrati u Splitu.

Gde će biti prvi i najznačajniji „mušketir sa Firula” od 9. do 11. jula?

Ako se bude igralo u Splitu, biću u Minhenu. Uvek postoji neki zov iz duše, neki osećaj koji vam kaže da li nešto treba da radite ili ne. To se kod vas novinara zove autocenzura. Ukoliko se bude igralo u Zagrebu, moguće je da ću da dođem. Ja sam, što bi rekli Splićani, prošao bunu i bunicu. Koliko sam samo puta slušao himnu „Hej, Sloveni” kao jugoslovenski reprezentativac, a onda sam je 1990. čuo kao selektor Nemačke protiv Jugoslavije u kojoj su bili Ivanišević i Živojinović, s kojima sam bio u dobrim odnosima. Profesionalac sam i predstojeći meč gledam iz tog ugla. U Splitu sam, kao hrvatski selektor, doživeo predivne trenutke 2005, kada smo u četvrtfinalu pobedili Rumune, a naročito u polufinalu kada smo savladali Ruse. Bili su to teniski spektakli. Očekujem da tako bude i u meču Hrvatske i Srbije. Gledaoci će imati priliku da vide drugog i devetog tenisera na svetskoj listi i igru visoke klase sva tri dana.

Selektor Obradović je izrazio očekivanje da Međunarodna teniska federacija (ITF) neće da dozvoli da se igra u Splitu ako proceni da je visokorizično. Ima mišljenja da ste mu to Visugerisali.

To apsolutno nije tačno. Ne naređujem Obradoviću šta će da kaže, niti se u tome ogleda uloga mog autoriteta u srpskom timu. On je veoma inteligentan i respektuje me. Između nas postoji sjajna koordinacija. To je izjavio neposredno posle pobede protiv SAD, u onoj euforiji, pomalo brzopleto, ali bože moj, ništa strašno.

Kada ste poslednji put bili u Splitu?

Pre dve godine. Prošle nisam. Sa sestrom Ankom sam bio na grobu oca Krsta i majke Danice. Imam u Splitu nekoliko prijatelja, neki su i u Zagrebu, a neki u inostranstvu. Kuću sam prodao Toniju Kukoču i tu sada žive njegovi roditelji. Čujem se povremeno telefonom s nekim rođacima. Najbliža rođaka mi je bila majčina sestra koja je umrla nedavno u 96. godini. Možda bih i češće odlazio, ali, izgleda, što sam stariji, imam sve više obaveza. Nije mi teško kad radim, već kad ne radim. Po celi dan sam u Akademiji. Kad uveče dođem kući, i ne primetim suprugu Miu, a spavamo u istoj sobi. Sutradan – Jovo nanovo. Takva je valjda i filozofija Frana Mihalića. Gledao sam na televiziji da je nedavno proslavio 90. rođendan i oduševio sam se njegovim duhom i voljom. Pa i ja sam igrao finale Rolan Garosa 1973. kada mi je bilo 35.

Pre nego što Vas je opio tenis, igrali ste fudbal u Hajdukovim mlađim uzrastima.

Trener je bio neki Đorđević koji je zbog moje visine želeo da igram halfa, a ja sam želeo da igram napred. Jednom sam otišao u napad, a ovi pozadi su, želeći da budu nonšalantni kao Brazilci, primili nekoliko golova. Iako sam ja jednom zatresao mrežu, trener mi je naredio da se vratim u odbranu. Kao i svaki pubertetlija, odbio sam to i on me je poslao u svlačionicu. Voleo sam fudbal. Hajduka se sećam još iz vremena Nadoveze i Holcera, pa preko Jerkovića, Buljana, Džonija... Pamtim i sjajni tim koji je predvodio Tomislav Ivić, koji je dva puta uzastopno uzeo duplu krunu u onoj Jugoslaviji. Sećam se da sam, sticajem okolnosti, gledao prvu Hajdukovu utakmicu u evrokupovima u gostima. Bilo je to u prvom kolu Kupa pobednika kupova protiv Totenhema u Londonu. Englezi su u Splitu pobedili s 2:0, a u revanšu s 4:3, ali Hajduk je na Vajt Hart Lejnu igrao sjajno. Tri-četiri puta je pogodio stativu. Kada je Partizan dolazio u Split, uvek je padala kiša, a Zvezda je redovno gubila još od vremena Bore Kostića. Zvezdu sam gledao i u polufinalu Kupa šampiona 1991. protiv Bajerna u Minhenu. Bajern povede s 1:0, Prosinečki pada preko lopte, mislim – biće katastrofa, a prijatelj mi veli – pobediće Zvezda s 2:1. Tako je i bilo.

Još 1989. proslavili ste 50. rođendan, odbranili trofej s Nemačkom u Dejvisovom kupu, a Jugoplastika je baš u Minhenu osvojila prvu od tri uzastopne titule prvaka Evrope.

Nisam, nažalost, gledao i taj meč. Nisam bio u Nemačkoj, ali je moja supruga bila u dvorani. Trener Božidar Maljković je ostavio dubok trag u Splitu. Nije ni čudo što je bio ispraćen ovacijama splitske publike, iako je odneo pobedu s Panatinaikosom dok su rane od rata još bile sveže.

Kakva su Vam sećanja na Split?

Imam ih hiljade lepih. Uvek sam se rado vraćao u rodni grad posle turnira. Na primer, 1961. sam prvi put učestvovao na Vimbldonu i jedini put u kvalifikacijama. Prošao sam ih, iako sam već u prvom kolu bio na ivici poraza. Na glavnom turniru sam prošao prvu prepreku. Imao sam nepune 22 godine. Usput sam pobedio u Darmštatu i zaradio 150 maraka tj. oko 60 funti, što mi je bilo dovoljno za put u London. Jedva sam čekao da se vratim u Split sav ponosan na sebe. Kad sam, pak, igrao u finalu juniorskog prvenstva Jugoslavije 1955. u Subotici, očekivao sam da će to da zabeleži „Slobodna Dalmacija”, iako sam izgubio u finalu od Slobodana Miletića. Sutradan – ni slova. Koji se 16-godišnjak ne bi razočarao, ali tenis tada, jednostavno, nije bio popularan… Sledeće godine sam pobedio Miletića sa 6:0, 6:0. Vremenom smo postali dobri prijatelji.

Kako je bilo vratiti se u Split kao jedan od čuvenih „Osmorice lepih” i s lepom zaradom od ugovora s hjustonskim naftnim magnatom Lamarom Hantom, koji je od vas amatera stvorio profesionalnu tenisku trupu?

Još pitate. Jedini sam tada u Jugoslaviji imao sportski „mercedes”. Muka je bila da se ocarini u ono vreme. Dok mi je automobil ležao u Beogradu, odem u carinsku upravu u Splitu, a njen načelnik me pita: „Druže Piliću, pa kako ste mislili da možete da uvezete ’mercedes‘ u našu zemlju?”. Sredili smo to...

Dobitnik ste Nagrade grada Splita 1966. i Medalje grada Splita 2005. Prošle godine ste ušli u Kuću slave zaslužnih splitskih sportista. Isprva niste prihvatili tu počast.

Smatrao sam da treba da budem primljen u prvom izboru, 2007, među prvom četvorkom. Ipak, ja sam bio šest puta uzastopno proglašen za najboljeg sportistu Dalmacije u vreme kada je kvalitetnih sportista i u tom delu Jugoslavije bilo kao pleve. Doznao sam da je izbor tekao, što se kaže, linijom stričeva. Nisam se, međutim, pojavio na svečanosti decembra prošle godine. Nije mi padalo na pamet da idem. Kakva operacija kolena, kako se pisalo. Priznanje je u moje ime primio Zoran Ercegović, moj veliki prijatelj još iz detinjstva, koji živi u Zagrebu gde se oženio. On mi je jedan od onih prijatelja za ceo život. Ima ogromno poverenje u mene i razume me zašto neću u Split. Tako bi učinio i da sam selektor Obale Slonovače.

Kada ste rekli da je srpski tim za milimetar ispred hrvatskog, da li ste u to ukalkulisali i podršku domaćinu s tribina?

Naravno da jesam, ali tako je samo na papiru. Zavisiće, što bi Nemci rekli, od „tages form”, od toga kakav će ko dan da ima. Iako susret sledi odmah posle Vimbldona, to ne mora ništa da znači. Onaj ko tamo ode daleko, imaće više samopouzdanja, a ko ispadne rano, imaće više vremena da se pripremi za Dejvis kup. U svakom slučaju, to su profesionalci koji se lako prilagode na potpuno nove uslove. Đoković je došao u Beograd iz Dubaija s tvrde podloge, a tri-četiri dana su mu bila dovoljna da se spremi za prve mečeve na šljaci ove godine.

Goran Anđelić

----------------------------------------------------------

O izmišljenom bankrotu

Priča da sam bankrotirao u Minhenu i da mi je banka uzela sve osim kuće bila je želja nekih da od mušice naprave konja. Istina, imao sam problema 2003, ali zato što su neki krali pare, pa sam u jednom danu isterao šestoricu s Akademije. Normalno je da je tada nastala rupa i morao sam da potražim pomoć novog partnera.

--------------------------------------------------------

O 70. rođendanu i Balaševiću

Dva puta sam u životu slavio rođendan – pedeseti i prošle godine sedamdeseti. Atmosfera u Opatiji je bila sjajna. Boro Jovanović se podsetio naših putešestvija, a moj sin Nikola je pročitao pesmu koju mi je posvetio Đorđe Balašević. Kada sam slavio 50. rođendan, nazvao ju je „Prvi set” – „Majstore s mora, pratim te tajno, studiram tvoju dijagonalu, već pola veka serviraš sjajno, čitav si život u finalu”. Balašević, sjajni pesnik i šansonjer, smislio je to za pet minuta. U pesmi „Drugi set”, posle pedesete, pominje da sam sve bolji što sam stariji, kao najbolja vina, i da se zemlja okreće poput spina, i još nešto... Samo je genijalac kao što je on mogao uoči rata da napiše onu pesmu „Samo da rata ne bude, ludila među ljudima...” Veoma ga cenim. On to zna, a ja znam da iste poruke stižu i s njegove strane.