Uzor i seniorima

Juče su na beogradskom aerodromu ponovo sačekivani evropski prvaci u košarci. Naši mladi reprezentativci, koji su na tron zaseli pobedom u finalu u Izmiru nad domaćinom Turskom sa 64:58, oživeli su u aerodromskom pres-centru mit o velesili, neprikosnovenom vladaru Evrope i sveta, okrnjen bolnim neuspesima poslednjih godina.

Zbog igrača rođenih 1986. i 1987, koji su zametak novih radosti, opet ponosno možemo da kažemo dobrodošli u zemlju košarke. Imajući u vidu ožiljke od debakala najboljeg državnog tima na Olimpijskim igrama u Atini pretprošle godine i na Evropskom prvenstvu kod nas lane i urušavanje kulta reprezentacije ne čudi što je red stvari izmenjen pa je podmladak postao uzor seniorima.

S tim ubeđenjem evropskim šampionima se obratio Goran Knežević, predsednik Košarkaškog saveza Srbije i Crne Gore:

– Pokazali ste svetu gde se i dalje igra najbolja košarka, kako se bori za svoju zemlju, kako se poštuju njena himna i zastava. Želim vam da osvojite još pregršt medalja, a da virus osvajanja najsjajnijih odličja prenesete na starije kolege, – rekao je Knežević.

Smeh se prolomio kada je ispričao da mu je selektor Miroslav Nikolić u telefonskom razgovoru uoči finala opisao stanje u ekipi rečima: biju Turci, ali biju i naši.

Predsednik Košarkaškog saveza Srbije Blažo Stojanović je naglasio da najtrofejnije generacije "plavih" imaju dostojne naslednike zbog kojih će naša zemlja još dugo da vlada u igri pod obručima. I na njega je najjači utisak ostavilo to što su igrači na pobedničkom postolju zdušno pevali himnu "Hej, Sloveni".

– Zbog toga i jeste prvaci, – naglasio je Stojanović.

Selektor Nikolić je rekao sledeće:

– Zahvaljujem se mojim igračima, mojim lutkicama, kako sam ih zvao. Sa mnom kao trenerom nije lako. Što se kaže, težak sam čovek, a oni su sve to prenebregnuli i zasluženo došli do zlatne medalje bez izgubljenog meča. Pokazali su da košarka u našoj zemlji ima sjajnu budućnost. Zahvaljujem se saradnicima pomoćnim trenerima Dejanu Mijatoviću i Branku Maksimoviću i saveznom selektoru Draganu Šakoti koji je imao poverenje u mene kada sam postavljan na ovu dužnost. 

U ime igrača govorio je kapiten Milenko Tepić koji kao i Dragan Labović, Nenad Mijatović i Nikola Dragović upotpunio nisku zlatnih medalja: pionirsko (2001), kadetsko (2003), juniorsko (2005) i s mladom reprezentacijom.

– Verujem da će ova medalja da nam bude podstrek za ubuduće. Bilo je na tom putu i teških trenutaka, nervoze koja je normalna pojava u sportu, ali smo uspeli da savladamo sve izazove. Ovakav uspeh zaslužuje da budemo dočekani na ovakav način, – izjavio je Tepić.

Jedan od igrača čija je uloga bila ključna jeste i Tadija Dragićević:

– Zahvaljujem se Nikoliću koji je imao strpljenja sa mnom. Zbog povrede nisam hteo da rizikujem u uvodnim mečevima što se ispostavilo kao dobra procena i moja i selektorova. Medalja mi je posebno draga, jer sam kao i još petorica igrača uzlazno godište i više ne mogu da igram u mlađim kategorijama u reprezentaciji. Oprostili smo se na najlepši mogući način.

--------------------------------------------------------------------------

I pred mladima izbor državnog tima

Šestorica reprezentativaca – Tepić, Dragović, Mijatović, Labović, Jereminov i Paunić dogodine mogu da brane tron jer su "mlađa" polovina "zlatnog" tima. Pitanje je hoće li se osuti s obzirom da igračima tek predstoji izjašnjavanje da li će da igraju za Srbiju ili za Crnu Goru. Dragović o tome kaže:

– Ja sam iz Podgorice, ali sam se afirmisao u Beogradu gde živim već pet godina. S ljudima iz crnogorskog košarkaškog saveza nisam u najboljim odnosima što ću da uzmem u obzir kada budem odlučivao.