Lek za narkomaniju

Epidemija heroinske zavisnosti među američkim vojnicima u Vijetnamu imala je iznenađujući epilog s obzirom na u to vreme prihvaćen stav prema bolestima zavisnosti. Kada je Ričard Nikson nagovestio da nijedan vojnik neće moći da se vrati kući ako ne bude „čist“ na testu urina, većina je prestala da koristi drogu. Još više je iznenadio podatak da se samo 12 odsto povratnika iz Vijetnama u roku od tri godine ponovo okrenulo poroku.

Tada je praktično bačena u vodu teorija „jednom zavisnik, uvek zavisnik“, ali je nauka brzo stvorila novu, suptilniju verziju da je „zavisnost hronično oboljenje mozga koje se vraća“.

Nova knjiga psihologa Džina Hejmena „Zavisnost: poremećaj izbora“ pokušava da i nju sruši. Ovaj predavač sa Harvarda tvrdi da zloupotreba droge ili alkohola nije nešto čemu se ljudi ne mogu odupreti. U pitanju je svestan izbor, jedan od mnogih koje pravimo u životu. Baš kao što put u zavisnost vodi preko loših izbora, za izbavljenje su, veruje on, potrebne prave odluke.

Hejmen se ovakvim stavom direktno suprotstavio Nacionalnom institutu za zloupotrebu droge, vodećoj američkoj naučnoj ustanovi koja je i stvorila teoriju o „hroničnoj bolesti mozga sa recidivima“, prihvaćenu i u vodećim ustanovama za lečenje kao što je čuvena klinika Beti Ford, piše u recenziji časopis „Nju ripablik“.(/slika2)

Neurolozi kažu da je zavisnost povezana sa promenama u strukturi i funkcionisanju mozga. Redovna upotreba heroina ili alkohola zaista menja mozak, jer psihoaktivne supstance uništavaju neurotransmitere. Uz pomoć skenera, naučnici su posmatrali metaboličke aktivnosti mozga, pokazujući zavisnicima snimke sa drogom. Skeneri su beležili reakciju na provokativne slike, a ona se videla u obliku mrlja jakih boja koje su ukazivale na aktivnost određenih delova mozga. (/slika3)

To, međutim, nije registrovano kada su ispitanici gledali neutralni sadržaj poput pejzaža.

Međutim, Hejmen tvrdi da zavisnost nije stanje mozga, već ponašanja. Veliki broj psihijatara, psihologa i neurologa pogrešno veruje da pojedinac ne može da odlučuje o svom delovanju ako na njegovo ponašanje utiču geni ili neurološko stanje.

Ključno pitanje nije da li se dešavaju promene u mozgu, jer je izvesno da se dešavaju, već da li one blokiraju uticaj drugih faktora koji podržavaju samokontrolu, kaže on.

Da li oboleli od Alchajmerove bolesti može da se svrsta u istu grupu sa narkomanom? Naravno da ne može.

Piloti ili lekari zavisnici imaju mnogo da izgube, pa je zato među ovim profesijama stopa oporavka visoka. U eksperimentalnim grupama za odvikavanje uvek bolje rezultate imaju oni koji za uspeh dobijaju nekakve nagradne vaučere. Kada je u pitanju potpuno autonomno biološko stanje nikakva nagrada ili kazna ne može da utiče na nju. Zamislite da obolelog od Alchajmera podmitite da spreči pogoršanje demencije. Upravo tu nastupa slobodan izbor kad je u pitanju upotreba droge.

Ali zašto onda razumni ljudi kreću putem samouništenja?

Zato što biraju vrapca u ruci – zadovoljstvo koje droga ili alkohol odmah donose. Čak i kasnije kada posledice počinju da se gomilaju – finansijska kriza, razočarenje voljenih osoba, problemi na poslu – droga i dalje ima vrednost jer zavisniku ublažava simptome krize i utoljuje intenzivnu žudnju. U nekom trenutku jezičak na vagi prevagne u korist lečenja, a Hejmenova zamisao je da taj proces treba ubrzati ili pretnjama (gubitak posla u slučaju pilota) ili tako što će se ponuditi novi načini zadovoljenja koji mogu da konkurišu poroku.

Kliničari su zamerili Hejmenu da forsira mogućnost izbora, kad je izvesno da ga mnogi ljudi nemaju.

Da biste rekli ljudima da ima boljih stvari od droge, prvo morate da im ponudite te dobre stvari, kaže Džesika Vorner iz Centra za zavisnost i mentalno zdravlje u Torontu.

J. Kavaja