Raj sada, i onda

Specijalno za "Politiku"
PARIZ, jula – Šezdeset godina kasnije, festival u Avinjonu (6-27. jula) i dalje je mesto na kojem se ogledaju svetska pozorišna kretanja. Od 1947. obeležavaju ga polemike, krize i sukobi, dokaz da pozorište nije mrtvo i da je, prema slavnom britanskom reditelju i gostu ovogodišnjeg festivala Piteru Bruku, najsuberzivnija umetnost.

To je želeo i njegov osnivač Žan Vilar, čija markantna pojava i danas kruži kao duh nad avinjonskim salama. Ovaj francuski pozorišni reditelj je u godinama posleratne obnove uspeo da ostvari utopiju: pozorište u provinciji, veliki tekstovi na otvorenim pozornicama za najveći broj ljudi.

Pitanja koja je postavio na prvom festivalu: "Kome se obraćam, Zašto pravim predstave", nisu izgubila na aktuelnosti ni danas, u susretima umetnika sa publikom koji su postali sastavni deo festivala. Rasprave se danas kreću oko toga ima li suviše telesnog ili suviše teksta, da li je pozorište sredstvo političkog izraza ili čist stvaralački čin, da li je cilj festivala da predstavlja mlade autore i nove forme ili da održi tradiciju.

Klasika i moderno

"Svakih dvadeset godina pozorište se okreće poetici, potom opet politici. Ali njegova osnova, njegov instrument je igra, to je ono što objedinjuje sve pozorišne forme. Momenat igre je momenat čistog zadovoljstva, gotovo dečijeg. Tužno je kada autori, glumci i reditelji izgube iz vida ovu ideju o zadovoljstvu koje proističe iz igre", sumirao je Bruk u razgovoru sa ovim izveštačem iz Avinjona.

Avinjonski festival i polemike koje je izazivao nosili su uvek jasan pečat vremena – 1948. svi su napali Vilara kako se usudio da postavi revolucionarni nemački tekst "Dantonova smrt" na sceni Papske palate; 1954. hteli su da ga se otarase optužujući ga da je komunista; 1968. kulturna revolucija ušla je u Avinjon preko plesa, pojavom "Living teatra" sa predstavom "Raj sada; 1984. lokalne vlasti su pokušale da preuzmu festival, a izdanje 1995. obeležile su reakcije na masakr u Srebrenici.

Možda najdublju krizu festival je doživeo 2003, kada je otkazan zbog protesta honorarnih pozorišnih radnika protiv novog francuskog zakona koji je otežao njihov socijalni položaj. Izdanje 2005. obeležio je radikalni program počasnog umetnika, Belgijanca Žana Vabra, koji je izbacio klasične dramske predstave insistirajući na koreografijama, performansima, video-radovima, što je kritika (i ne mali deo publike) ocenila skandaloznim, pretencioznim insistiranjem na modernosti radi modernosti.

Pri pogledu na program ovogodišnjeg festivala jasno je, međutim, da deca više ne ubijaju svoje roditelje u ime avangarde. Umetnički direktori Ortans Aršambo i Vensan Bodrije, koji imaju između 30 i 40 godina, odlučili su da se za ovo jubilarno izdanje vrate osnovi ovog festivala, odnosno dramskom pozorištu, i pozvali velika pozorišna imena poput Bruka i Anatolija Vasiljeva. "To ne znači da smo tražili klasične forme", rekao je ovom dopisniku Jozef Nađ, srpski koreograf mađarskog porekla koji već 25 godina živi u Francuskoj i koji je ove godine centralna figura festivala, kao počasni gost.

Nađ, koji nastupa na Avinjonu od 1992, i koji je pomogao u izboru umetnika za ovo izdanje, dodaje da su sem Vasiljeva i Bruka ostali uglavnom mlađi reditelji. Svoj doprinos ovogodišnjem festivalu vidi u tome što je kroz svoje nove koreografije – "Asobu" ("Igra"), sa trupom sastavljenom od mađarsko-japanskih igrača i "Paso doble" ("Dupli korak"), sa španskim slikarom Mikelom Barselom – ponovo ukazao na važnost ukrštanja različitih umetničkih "teritorija", u njegovom slučaju muzike, plesa i vizuelnog.

Problem identiteta

O teritorijama je bilo reči i u konkretnom kontekstu približavanja udaljenih kultura, što je i lajtmotiv ovogodišnjeg festivala.

"Ove godine smo hteli da pričamo o teritorijama i na koji način reditelji mogu da prave predstave sa idejom da jedna udaljena kultura može da nam bude važna i da nam se obraća. Napravio sam komad koji ilustruje tu ideju na konkretan način, tako što sam u trupu integrisao šest japanskih plesača", objasnio je Nađ, motajući duvan u dvorištu samostana San Luj, zaklonjenom od festivalske vreve.

Za političko-socijalnu dimenziju festivala pobrinuli su se ove godine Bruk i njegov kontroverzni sunarodnik Edvard Bond, koji je radio sa francuskim rediteljem Alanom Fransonom. "Potreban nam je teatar bez ideologije", poručio je Bond, objašnjavajući da je savremeno pozorište izgubilo univerzalni jezik kojim su govorili stari Grci, Šekspir ili Rasin.

Bruk je, sa svoje strane, aktuelizovao komad južnoafričkog pisca Atola Fjugarda o problemu identiteta ilegalnih imigranata, u trenutku dok se francuski ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi sprema da deportuje desetine hiljada imigranata koji se nalaze u Francuskoj bez boravišne dozvole.

O vitalnosti avinjonskog festivala, i pored različitih iskušenja kroz koja je tokom godina prolazio, najviše govori raznovrsna publika iz čitavog sveta, koja je i ove godine zakrčila uske, srednjovekovne uličice papskog grada. U čitavom gradu vladala je atmosfera opijenosti pozorištem, redovi ispred sala protezali su se od 9 do 2 ujutru, karte se katkad kupuju od tapkaroša kod kojih dostižu cenu i do 50 evra za glavni program, predstave se ne prekidaju ni u slučaju letnjih pljuskova. Karakteristika Avinjona je i njegova multidisciplinarnost – dramsko pozorište, koreografije, cirkus, marionete, komedija del arte, ulični spektakli, džez koncerti, izložbe, deo su kako zvaničnog, on programa, tako i sporednog, off, koji se odvijaju paralelno. Nije slučajno što je Nađ počasni gost ovogodišnjeg festivala, čije su kreacije na granici dramskog izražavanja i plesa. Na glavnom programu čulo se i za dva srpska pozorišna pisca, Milenu Bogavac i Milenu Marković, čiji su tekstovi čitani u okviru predstavljanja autora iz bivše Jugoslavije.