Рај сада, и онда

Специјално за "Политику"
ПАРИЗ, јула – Шездесет година касније, фестивал у Авињону (6-27. јула) и даље је место на којем се огледају светска позоришна кретања. Од 1947. обележавају га полемике, кризе и сукоби, доказ да позориште није мртво и да је, према славном британском редитељу и госту овогодишњег фестивала Питеру Бруку, најсуберзивнија уметност.

То је желео и његов оснивач Жан Вилар, чија маркантна појава и данас кружи као дух над авињонским салама. Овај француски позоришни редитељ је у годинама послератне обнове успео да оствари утопију: позориште у провинцији, велики текстови на отвореним позорницама за највећи број људи.

Питања која је поставио на првом фестивалу: "Коме се обраћам, Зашто правим представе", нису изгубила на актуелности ни данас, у сусретима уметника са публиком који су постали саставни део фестивала. Расправе се данас крећу око тога има ли сувише телесног или сувише текста, да ли је позориште средство политичког израза или чист стваралачки чин, да ли је циљ фестивала да представља младе ауторе и нове форме или да одржи традицију.

Класика и модерно

"Сваких двадесет година позориште се окреће поетици, потом опет политици. Али његова основа, његов инструмент је игра, то је оно што обједињује све позоришне форме. Моменат игре је моменат чистог задовољства, готово дечијег. Тужно је када аутори, глумци и редитељи изгубе из вида ову идеју о задовољству које проистиче из игре", сумирао је Брук у разговору са овим извештачем из Авињона.

Авињонски фестивал и полемике које је изазивао носили су увек јасан печат времена – 1948. сви су напали Вилара како се усудио да постави револуционарни немачки текст "Дантонова смрт" на сцени Папске палате; 1954. хтели су да га се отарасе оптужујући га да је комуниста; 1968. културна револуција ушла је у Авињон преко плеса, појавом "Ливинг театра" са представом "Рај сада; 1984. локалне власти су покушале да преузму фестивал, а издање 1995. обележиле су реакције на масакр у Сребреници.

Можда најдубљу кризу фестивал је доживео 2003, када је отказан због протеста хонорарних позоришних радника против новог француског закона који је отежао њихов социјални положај. Издање 2005. обележио је радикални програм почасног уметника, Белгијанца Жана Вабра, који је избацио класичне драмске представе инсистирајући на кореографијама, перформансима, видео-радовима, што је критика (и не мали део публике) оценила скандалозним, претенциозним инсистирањем на модерности ради модерности.

При погледу на програм овогодишњег фестивала јасно је, међутим, да деца више не убијају своје родитеље у име авангарде. Уметнички директори Ортанс Аршамбо и Венсан Бодрије, који имају између 30 и 40 година, одлучили су да се за ово јубиларно издање врате основи овог фестивала, односно драмском позоришту, и позвали велика позоришна имена попут Брука и Анатолија Васиљева. "То не значи да смо тражили класичне форме", рекао је овом дописнику Јозеф Нађ, српски кореограф мађарског порекла који већ 25 година живи у Француској и који је ове године централна фигура фестивала, као почасни гост.

Нађ, који наступа на Авињону од 1992, и који је помогао у избору уметника за ово издање, додаје да су сем Васиљева и Брука остали углавном млађи редитељи. Свој допринос овогодишњем фестивалу види у томе што је кроз своје нове кореографије – "Асобу" ("Игра"), са трупом састављеном од мађарско-јапанских играча и "Пасо добле" ("Дупли корак"), са шпанским сликаром Микелом Барселом – поново указао на важност укрштања различитих уметничких "територија", у његовом случају музике, плеса и визуелног.

Проблем идентитета

О територијама је било речи и у конкретном контексту приближавања удаљених култура, што је и лајтмотив овогодишњег фестивала.

"Ове године смо хтели да причамо о територијама и на који начин редитељи могу да праве представе са идејом да једна удаљена култура може да нам буде важна и да нам се обраћа. Направио сам комад који илуструје ту идеју на конкретан начин, тако што сам у трупу интегрисао шест јапанских плесача", објаснио је Нађ, мотајући дуван у дворишту самостана Сан Луј, заклоњеном од фестивалске вреве.

За политичко-социјалну димензију фестивала побринули су се ове године Брук и његов контроверзни сународник Едвард Бонд, који је радио са француским редитељем Аланом Франсоном. "Потребан нам је театар без идеологије", поручио је Бонд, објашњавајући да је савремено позориште изгубило универзални језик којим су говорили стари Грци, Шекспир или Расин.

Брук је, са своје стране, актуелизовао комад јужноафричког писца Атола Фјугарда о проблему идентитета илегалних имиграната, у тренутку док се француски министар унутрашњих послова Никола Саркози спрема да депортује десетине хиљада имиграната који се налазе у Француској без боравишне дозволе.

О виталности авињонског фестивала, и поред различитих искушења кроз која је током година пролазио, највише говори разноврсна публика из читавог света, која је и ове године закрчила уске, средњовековне уличице папског града. У читавом граду владала је атмосфера опијености позориштем, редови испред сала протезали су се од 9 до 2 ујутру, карте се каткад купују од тапкароша код којих достижу цену и до 50 евра за главни програм, представе се не прекидају ни у случају летњих пљускова. Карактеристика Авињона је и његова мултидисциплинарност – драмско позориште, кореографије, циркус, марионете, комедија дел арте, улични спектакли, џез концерти, изложбе, део су како званичног, on програма, тако и споредног, оff, који се одвијају паралелно. Није случајно што је Нађ почасни гост овогодишњег фестивала, чије су креације на граници драмског изражавања и плеса. На главном програму чуло се и за два српска позоришна писца, Милену Богавац и Милену Марковић, чији су текстови читани у оквиру представљања аутора из бивше Југославије.