Fale psiholozi za policajce

Odgovornost za svoj i život drugih, pogibija kolega, izloženost neuspesima i nemogućnost kontrole i uticaja na svoj posao – samo su neki od stresova sa kojima se suočavaju policajci. Ono što im mnogo teže pada od svakodnevnih poslovnih zadataka i delikatnih situacija jeste nedostatak vremena za porodicu. To prouzrokuje najrazličitije privatne probleme u bračnim i partnerskim odnosima, kao i u odnosima sa decom.

Za jednog od pripadnika Žandarmerije, nažalost, ti problemi izgledali su nerešivo, zbog čega je pre nekoliko dana sebi oduzeo život. U oproštajnom pismu je napisao da se na taj čin odlučio zbog ljubavi. Njegove kolege kažu da je bio nezadovoljan, jer je bio raspoređen na drugo radno mesto, slabije plaćeno, a imao je petoro dece koje je izdržavao.

U ovakvim, ali i mnogim drugim situacijama od presudnog je značaja „sluh” kolega, ali i starešina, u smislu uočavanja problema i prevencije. 

Psiholog Mirjana Smiljanić, šef Odseka za psihološku prevenciju Uprave za ljudske resurse MUP-a Srbije, kaže za „Politiku” da u ovom ministarstvu nema dovoljno zaposlenih psihologa.

(/slika2)– U sedištu MUP-a, u okviru Odeljenja za zdravstvo i psihološku prevenciju Uprave za ljudske resurse Odseka za psihološku prevenciju, osim mene trenutno je zaposleno dva psihologa, dok je još jedno mesto psihologa u proceduri popunjavanja. Po jedan psiholog radi u Šapcu, Prokuplju, Policijskoj upravi za grad Beograd, dok u Vranju radi socijalni radnik. Žandarmerija i Protivteroristička jedinica (PTJ) imaju svoje psihologe, a Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) sarađuje sa nama. Tako da mi pokrivamo i sve ostale policijske uprave koje nemaju svoje psihologe – objašnjava Smiljanićeva.

Zbog povećanog rizika na radnom mestu pripadnici specijalnih policijskih jedinica, kao što su Žandarmerija, SAJ i PTJ se upućuju na redovne periodične preglede, dok su ostali zaposleni do sada na preglede upućivani sporadično. Planirano je da do 2013. godine periodičnim pregledima budu obuhvaćeni svi pripadnici MUP-a. 

Razgovor sa psihologom, kako napominje naša sagovornica, nikada nije obavezan, jer on tada gubi smisao.

– Najvažnije je uspostavljanje poverenja. U početku im je bilo teško da poveruju da će sve o čemu razgovaramo ostati među nama. Sa druge strane, imaju veliku potrebu da pričaju o mnogim stvarima, jer nemaju sa kim. Osim specifičnih problema koji su karakteristični za njihov posao, muče ih i svi oni sa kojima se i većina nas svakodnevno susreće. Često dolaze zbog problema u porodici, u partnerskim odnosima i odnosima sa decom – kaže Smiljanićeva.

Kada je reč o poslu, naročito za policajce koji se susreću sa kriminalcima i učestvuju u akcijama bitno je da posle svake teže akcije dođu kod psihologa na „debrifing”.

– Tokom razgovora do detalja bi trebalo da se proradi cela akcija, tako da „ništa ne odnesu kući”. Ovakvi razgovori su naročito važni i posle događaja, kada se oni kao ljudi suoče sa dilemom da li je trebalo da postupe baš na određeni način u situacijama kada upotrebljavaju sredstva prinude, iako im to pravila službe nalažu i to se ne dovodi u pitanje. Ta doza stresa proizvodi razne psihosomatske probleme, od glavobolje, hipertenzije, čira, do posttraumatskog sindroma. Najveći dobitak za policajca jeste da posle takve akcije, a nakon razgovora o onome što ga muči, ima doživljaj rasterećenosti – objašnjava naša sagovornica.

Pored toga, smatra Smiljanićeva, veoma stresan za njih je smenski rad, jer rade mnogo više nego što bi trebalo.

– Čini mi se da mnogo lakše podnose stres od samog posla, jer oni taj posao vole, prihvataju ga i spremni su to da podnesu. Dok im mnogo teže pada to što nemaju ograničene smene, slobodne dane i što ne mogu da planiraju vreme koje bi posvetili porodici – smatra psiholog.  

Danijela Vukosavljević