Фале психолози за полицајце

Одговорност за свој и живот других, погибија колега, изложеност неуспесима и немогућност контроле и утицаја на свој посао – само су неки од стресова са којима се суочавају полицајци. Оно што им много теже пада од свакодневних пословних задатака и деликатних ситуација јесте недостатак времена за породицу. То проузрокује најразличитије приватне проблеме у брачним и партнерским односима, као и у односима са децом.

За једног од припадника Жандармерије, нажалост, ти проблеми изгледали су нерешиво, због чега је пре неколико дана себи одузео живот. У опроштајном писму је написао да се на тај чин одлучио због љубави. Његове колеге кажу да је био незадовољан, јер је био распоређен на друго радно место, слабије плаћено, а имао је петоро деце које је издржавао.

У оваквим, али и многим другим ситуацијама од пресудног је значаја „слух” колега, али и старешина, у смислу уочавања проблема и превенције. 

Психолог Мирјана Смиљанић, шеф Одсека за психолошку превенцију Управе за људске ресурсе МУП-а Србије, каже за „Политику” да у овом министарству нема довољно запослених психолога.

(/slika2)– У седишту МУП-а, у оквиру Одељења за здравство и психолошку превенцију Управе за људске ресурсе Одсека за психолошку превенцију, осим мене тренутно је запослено два психолога, док је још једно место психолога у процедури попуњавања. По један психолог ради у Шапцу, Прокупљу, Полицијској управи за град Београд, док у Врању ради социјални радник. Жандармерија и Противтерористичка јединица (ПТЈ) имају своје психологе, а Специјална антитерористичка јединица (САЈ) сарађује са нама. Тако да ми покривамо и све остале полицијске управе које немају своје психологе – објашњава Смиљанићева.

Због повећаног ризика на радном месту припадници специјалних полицијских јединица, као што су Жандармерија, САЈ и ПТЈ се упућују на редовне периодичне прегледе, док су остали запослени до сада на прегледе упућивани спорадично. Планирано је да до 2013. године периодичним прегледима буду обухваћени сви припадници МУП-а. 

Разговор са психологом, како напомиње наша саговорница, никада није обавезан, јер он тада губи смисао.

– Најважније је успостављање поверења. У почетку им је било тешко да поверују да ће све о чему разговарамо остати међу нама. Са друге стране, имају велику потребу да причају о многим стварима, јер немају са ким. Осим специфичних проблема који су карактеристични за њихов посао, муче их и сви они са којима се и већина нас свакодневно сусреће. Често долазе због проблема у породици, у партнерским односима и односима са децом – каже Смиљанићева.

Када је реч о послу, нарочито за полицајце који се сусрећу са криминалцима и учествују у акцијама битно је да после сваке теже акције дођу код психолога на „дебрифинг”.

– Током разговора до детаља би требало да се проради цела акција, тако да „ништа не однесу кући”. Овакви разговори су нарочито важни и после догађаја, када се они као људи суоче са дилемом да ли је требало да поступе баш на одређени начин у ситуацијама када употребљавају средства принуде, иако им то правила службе налажу и то се не доводи у питање. Та доза стреса производи разне психосоматске проблеме, од главобоље, хипертензије, чира, до посттрауматског синдрома. Највећи добитак за полицајца јесте да после такве акције, а након разговора о ономе што га мучи, има доживљај растерећености – објашњава наша саговорница.

Поред тога, сматра Смиљанићева, веома стресан за њих је сменски рад, јер раде много више него што би требало.

– Чини ми се да много лакше подносе стрес од самог посла, јер они тај посао воле, прихватају га и спремни су то да поднесу. Док им много теже пада то што немају ограничене смене, слободне дане и што не могу да планирају време које би посветили породици – сматра психолог.  

Данијела Вукосављевић