Šumski raj

I ove godine uoči Uskrsa pozvao me pašenog Žile u vikendicu, na „prolećnu uživanciju”: – Naštimuj gitaru i dođi sa porodicom kod mene na plac u petak. Klinci će dva dana da se igraju u šumskom raju, sestrice da uživaju u kosmajskom vazduhu i šetnji, a ti i ja ćemo uz pivce da roštiljamo i „obnavljamo” legendarne hitove...

Poštujem Žileta – on mi je em aktuelni, em najomiljeniji paša od sve petorice koji su se na poziciji muža smenili u dosadašnjem bračnom životu moje drage svastike – štimujem žice i pakujem svesku sa hitovima...

Kad, deca me otkačiše „na keca”! Ćera zakazala žurku, a sin reče da njegovo „muzičko biće” odbija da sluša „zavijanje matoraca u šumetini”. I žena mi dala „dvojku”! – Pa i nama stiže Uskrs! Idi ti kao naš predstavnik, da mi se šveca ne naljuti, a ja ću da sredim krš u stanu. I da se konačno častim pozorištem... – rasporedi nas „velika organizatorka”. Nisam ni trepnuo, a ona mi osmislila vikend! Tako je otkad smo zajedno, govori mi šta da radim, kako da odlučim, gde da idem... Ne moram da trošim snagu na razmišljanje! Sve je već smišljeno! Zato podržavam momke koji ne znaju šta bi sa sobom – nek se lepo ožene i kašće im se samo, to jest nevesta će im podrobno izložiti akcioni plan. Rasporediće ih na pravo mesto. Sistematizovaće ih bolje nego poslodavac!

Najzad, dva dana sa pašom na Kosmaju! Moja svastika stvarno našla čoveka od stila – vlasnika vikendice, koji pri tom zna napamet reči starih dobrih stvari! Ima da se uroljamo i da otpevamo kompletan nekadašnji pop-rok repertoar...

Žile me dočekao kiselo osmehnut, sa zarđalim roštiljem nasred dvorišta. – Stigo si u pravi čas! Skokni do šume, nakupi granja...

Dok sam ispod kuće skupljao grančice, vetar u golim krošnjama me prenuo. Nema dečje cike! Arčibald ne laje! Ne čuju se svastikine naredbe! Tmurni oblak mi rekao da njegovi nisu ni došli.

– Šta da ti kažem, ne znaju šta je uživanje! Uzmi pivo... – stavlja domaćin pileća krilca na rešetku. – Ti sviraj i pazi da ne zagore, a ja moram nešto da završim...

Krenem da pojem dubokim popovskim glasom, ma ne zvuči loše – daleko od zavijanja! Čujem i pašu, pripevava odnekud, ko crkvenjak, doprinosi duetu koliko može. Počnem od „Čorbe”, pa redom preko Bajage i „Azre”, stignem do samog Đoke: „Gedo, gluperdo...” odjekuje padinom.

Cvrče krilca, zarumenela se, milina, prevrćem ih između pesama. Zviznulo me i pivce, ne treba mi podsetnik, stihovi nadolaze kao voda. Tek, primetim – nema Žileta! Odložim instrument, uđem u kuću, a moj ti paša struže špahtlom buđ sa plafona u dnevnom boravku! Poje i on Đoku, al’ na merdevinama: „Svu si zemlju proćerdo...”

Manem se svirke i pojanja, manem se i Đoke i Gede, šta ću, to mi omiljeni paša, dohvatim metalnu četku, pa struži onu mahovinu i pečurke do maltera. Pred zoru smo gletom kako-tako poravnali zidove trpezarije, kuhinje, soba... Sutradan, posle tri sata sna, ispravljali smo nahereni odžak, opsecali lim, krpili rešeto od krova. Malterom popunili naprsline na fasadi da kuća ne izgleda kao scena iz horor filma. Skuckali, ošmirglali, ofarbali trule žaluzine na badžama. Pridigli posrnulu kapiju, pa popadali u krevet. Odjutros ulazna vrata nosili u Sopot da stolar promeni šarke. Savile se kad su lopovi zimus provalili i odneli sve što se moglo poneti.

– Dao sam oglas... Prodajem šumski raj. Bar kad bih izvukao vrednost ovih dva’es ari pod borićima... Kuća mu dođe gratis. Ode sve u bescenje! Da me s nebesa čuje tata Rile, zgromio bi me. „Odmor” u prirodi više nije za mene. Dekintirah načisto... – rastužio se Žile.

Dovukli smo se u grad – skrljani, a neuroljani. Žena mi rekla da nije sasvim sredila stan, te da joj obavezno pripomognem. Do Uskrsa mora sve da bude cakum-pakum. Mjuzikl „Cigani lete u nebo” u teatru na Terazijama je inače bio fenomenalan – gledala ga sa švecom! – site su se ispevale, ismejale, isplakale...

Darko Kalezić