Шумски рај

И ове године уочи Ускрса позвао ме пашеног Жиле у викендицу, на „пролећну уживанцију”: – Наштимуј гитару и дођи са породицом код мене на плац у петак. Клинци ће два дана да се играју у шумском рају, сестрице да уживају у космајском ваздуху и шетњи, а ти и ја ћемо уз пивце да роштиљамо и „обнављамо” легендарне хитове...

Поштујем Жилета – он ми је ем актуелни, ем најомиљенији паша од све петорице који су се на позицији мужа сменили у досадашњем брачном животу моје драге свастике – штимујем жице и пакујем свеску са хитовима...

Кад, деца ме откачише „на кеца”! Ћера заказала журку, а син рече да његово „музичко биће” одбија да слуша „завијање матораца у шуметини”. И жена ми дала „двојку”! – Па и нама стиже Ускрс! Иди ти као наш представник, да ми се швеца не наљути, а ја ћу да средим крш у стану. И да се коначно частим позориштем... – распореди нас „велика организаторка”. Нисам ни трепнуо, а она ми осмислила викенд! Тако је откад смо заједно, говори ми шта да радим, како да одлучим, где да идем... Не морам да трошим снагу на размишљање! Све је већ смишљено! Зато подржавам момке који не знају шта би са собом – нек се лепо ожене и кашће им се само, то јест невеста ће им подробно изложити акциони план. Распоредиће их на право место. Систематизоваће их боље него послодавац!

Најзад, два дана са пашом на Космају! Моја свастика стварно нашла човека од стила – власника викендице, који при том зна напамет речи старих добрих ствари! Има да се урољамо и да отпевамо комплетан некадашњи поп-рок репертоар...

Жиле ме дочекао кисело осмехнут, са зарђалим роштиљем насред дворишта. – Стиго си у прави час! Скокни до шуме, накупи грања...

Док сам испод куће скупљао гранчице, ветар у голим крошњама ме пренуо. Нема дечје цике! Арчибалд не лаје! Не чују се свастикине наредбе! Тмурни облак ми рекао да његови нису ни дошли.

– Шта да ти кажем, не знају шта је уживање! Узми пиво... – ставља домаћин пилећа крилца на решетку. – Ти свирај и пази да не загоре, а ја морам нешто да завршим...

Кренем да појем дубоким поповским гласом, ма не звучи лоше – далеко од завијања! Чујем и пашу, припевава однекуд, ко црквењак, доприноси дуету колико може. Почнем од „Чорбе”, па редом преко Бајаге и „Азре”, стигнем до самог Ђоке: „Гедо, глупердо...” одјекује падином.

Цврче крилца, заруменела се, милина, преврћем их између песама. Звизнуло ме и пивце, не треба ми подсетник, стихови надолазе као вода. Тек, приметим – нема Жилета! Одложим инструмент, уђем у кућу, а мој ти паша струже шпахтлом буђ са плафона у дневном боравку! Поје и он Ђоку, ал’ на мердевинама: „Сву си земљу проћердо...”

Манем се свирке и појања, манем се и Ђоке и Геде, шта ћу, то ми омиљени паша, дохватим металну четку, па стружи ону маховину и печурке до малтера. Пред зору смо глетом како-тако поравнали зидове трпезарије, кухиње, соба... Сутрадан, после три сата сна, исправљали смо нахерени оџак, опсецали лим, крпили решето од крова. Малтером попунили напрслине на фасади да кућа не изгледа као сцена из хорор филма. Скуцкали, ошмирглали, офарбали труле жалузине на баџама. Придигли посрнулу капију, па попадали у кревет. Одјутрос улазна врата носили у Сопот да столар промени шарке. Савиле се кад су лопови зимус провалили и однели све што се могло понети.

– Дао сам оглас... Продајем шумски рај. Бар кад бих извукао вредност ових два’ес ари под борићима... Кућа му дође гратис. Оде све у бесцење! Да ме с небеса чује тата Риле, згромио би ме. „Одмор” у природи више није за мене. Декинтирах начисто... – растужио се Жиле.

Довукли смо се у град – скрљани, а неурољани. Жена ми рекла да није сасвим средила стан, те да јој обавезно припомогнем. До Ускрса мора све да буде цакум-пакум. Мјузикл „Цигани лете у небо” у театру на Теразијама је иначе био феноменалан – гледала га са швецом! – сите су се испевале, исмејале, исплакале...

Дарко Калезић