Iskušenik kod sveca

Studenica – Posle liturgije u Bogorodičinoj crkvi, svi klirici i namernici smestili su se u gostoprimnicu Studenice, na okrepljenje. Tu se Staniša Bogojević (86) iz obližnjeg Doca prihvatio najpre gusala a zatim priče o danima provedenim pored svetog vladike Nikolaja.

– Moji su me, posle osnovne škole, dali ovde u manastir, da se iskušavam i slušam. Kaluđeri su me kao vrednog odredili da budem pri ruci vladici Nikolaju (Velimiroviću) i na tom poslušanju ostao sam godinu i po – pripoveda Bogojević.

Vladiku je poslednji put video 11. jula 1941. godine:

– Sedeli smo i razgovarali, za stolom u Žiči. Možda je predosećao da će ga, koliko sledećeg dana, Nemci uhapsiti i zatvoriti u Ljubostinju, ali je pre toga odredio moju sudbinu. Rekao je igumanu Studenice: „Spirodone, vodi ovog dečaka kući, da ne bi poginuo mlad”. Nikad se nisam vratio u manastir.

Ali, pamti skoro svaki dan proveden uz eparhijskog poglavara, danas sveca. Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je 2003. godine Nikolaja Velimirovića (1881–1956) u svetog Nikolaja Žičkog koji se obeležava 3. maja. Doktorant Teološkog fakulteta u Bernu i izuzetan govornik zatočen je na mestu vladike žičkog, zatim godine 1944. upućen u logor Dahau i posle oslobođenja nije se vraćao u Jugoslaviju, završivši životni put 1956. u Libertvilu (SAD).

– Svakog jutra sa vladikom sam išao iz Kraljeva u Žiču i kao danas vidim kako, posle liturgije, uzima krst, počinje besedu i veli: „Evo nas u hramu Boga stvoritelja, evo nas u domu srpskih svetitelja, gde se pesme poje, gde kandila gore, gde besmrtni ljudi s besmrtnima zbore”.

Jednom, mlađani iskušenik brzao je napred a pozadi vladika na malom konjčetu, ka donjoj isposnici studeničkoj.

– Tamo nas je čekao sinđel Teoktist, prilazi, uzima blagoslov od vladike i klanja se. Klanja se i vladika prema njemu i kaže: „Teoktiste, duše čiste”.

Vladika i iskušenik bili su u jesen 1940. u Ovčar Banji, prešavši Zapadnu Moravu čamcem, kod pećine Kađenice.

– Tu su Turci još 1815. zapalili srpski zbeg s decom i ženama, a vladika je naredio da se načine dva sarkofaga i u njih pohrane kosti mučenika, te osvetio pećinu. Istog dana je na livadi, pored dva sena, priređen komad „Smrt Đakona Avakuma” i tu sliku doveka ću nositi u pamćenju. Turske nošnje, čibuci i čalme, a majka ide i moli sina da se poturči kako ne bi poginuo.

Bogojević pripoveda da nikad neće zaboraviti ni 6. april 1941. godine.

– Vladika je po podne bio u Ovčar Banji, u Blagoveštenju, pa se vratio u Žiču i spremao za večernju službu, uz zvuke sirena koje su objavljivale napad Nemačke. Nikolaj stoji na sred puta, ukršća nebo i pita me: „Je li, brate Staniša, da li te je strah?” Lako sam mu odgovorio: „Preosvećeni, kako mene da bude strah kad vas nije?”

G. Otašević