Искушеник код свеца

Студеница – После литургије у Богородичиној цркви, сви клирици и намерници сместили су се у гостопримницу Студенице, на окрепљење. Ту се Станиша Богојевић (86) из оближњег Доца прихватио најпре гусала а затим приче о данима проведеним поред светог владике Николаја.

– Моји су ме, после основне школе, дали овде у манастир, да се искушавам и слушам. Калуђери су ме као вредног одредили да будем при руци владици Николају (Велимировићу) и на том послушању остао сам годину и по – приповеда Богојевић.

Владику је последњи пут видео 11. јула 1941. године:

– Седели смо и разговарали, за столом у Жичи. Можда је предосећао да ће га, колико следећег дана, Немци ухапсити и затворити у Љубостињу, али је пре тога одредио моју судбину. Рекао је игуману Студенице: „Спиродоне, води овог дечака кући, да не би погинуо млад”. Никад се нисам вратио у манастир.

Али, памти скоро сваки дан проведен уз епархијског поглавара, данас свеца. Српска православна црква канонизовала је 2003. године Николаја Велимировића (1881–1956) у светог Николаја Жичког који се обележава 3. маја. Докторант Теолошког факултета у Берну и изузетан говорник заточен је на месту владике жичког, затим године 1944. упућен у логор Дахау и после ослобођења није се враћао у Југославију, завршивши животни пут 1956. у Либертвилу (САД).

– Сваког јутра са владиком сам ишао из Краљева у Жичу и као данас видим како, после литургије, узима крст, почиње беседу и вели: „Ево нас у храму Бога створитеља, ево нас у дому српских светитеља, где се песме поје, где кандила горе, где бесмртни људи с бесмртнима зборе”.

Једном, млађани искушеник брзао је напред а позади владика на малом коњчету, ка доњој испосници студеничкој.

– Тамо нас је чекао синђел Теоктист, прилази, узима благослов од владике и клања се. Клања се и владика према њему и каже: „Теоктисте, душе чисте”.

Владика и искушеник били су у јесен 1940. у Овчар Бањи, прешавши Западну Мораву чамцем, код пећине Кађенице.

– Ту су Турци још 1815. запалили српски збег с децом и женама, а владика је наредио да се начине два саркофага и у њих похране кости мученика, те осветио пећину. Истог дана је на ливади, поред два сена, приређен комад „Смрт Ђакона Авакума” и ту слику довека ћу носити у памћењу. Турске ношње, чибуци и чалме, а мајка иде и моли сина да се потурчи како не би погинуо.

Богојевић приповеда да никад неће заборавити ни 6. април 1941. године.

– Владика је по подне био у Овчар Бањи, у Благовештењу, па се вратио у Жичу и спремао за вечерњу службу, уз звуке сирена које су објављивале напад Немачке. Николај стоји на сред пута, укршћа небо и пита ме: „Је ли, брате Станиша, да ли те је страх?” Лако сам му одговорио: „Преосвећени, како мене да буде страх кад вас није?”

Г. Оташевић