Japanski kao obavezan školski predmet

Na beloj tabli ispisano je nekoliko ideograma – znakova komplikovanog japanskog pisma zvanog „kanđi”. U klupama su vredni đaci i „sonijevi” kasetofoni, a na zidovima – slika „šinkansena” – ultrabrzog voza, figurice od papira u boji – „origami”, i velika mapa Zemlje izlazećeg sunca...

Ovo je delić atmosfere iz kabineta za japanski jezik Filološke gimnazije u Beogradu – jedine srednje škole u okruženju u kojoj se on može učiti kao glavni, obavezan predmet. Svake godine u gimnaziju u Kameničkoj ulici, u kojoj se prijemni ispit odvija nekoliko nedelja ranije nego u ostalim školama, upiše se 12 „japanaca”. Zaljubljenici u ovu zemlju četiri godine intenzivno izučavaju jezik, istoriju i kulturu Japana – imaju po pet časova japanskog nedeljno.

Kako objašnjava profesorka japanskog Ivona Vasić, neobičan način pisanja je ono što ih sve najviše interesuje u prvom momentu. Za četiri godine, đaci savladaju osnove pisanja – hiraganu i katakanu, što su dva slogovna pisma, i oko 500 ideograma.

– Kad završe srednju školu mogu sasvim lepo da razgovaraju sa Japancima i da se snađu u ovoj dalekoj zemlji. Pošto je to težak jezik, i đaci nemaju puno prilike da se na njega naviknu kroz filmove i muziku, japanski zahteva malo više napora i učenja – kaže Vasićeva.

Od 1. februara, o japanskoj kulturi i jeziku iz prve ruke uče i od Mijuki Arai, volonterke Japanske agencije za međunarodnu saradnju. Filološka gimnazija, inače, ima veliku pomoć od Japanske fondacije, organizacije koja se bavi promocijom japanske kulture i nastave japanskog jezika u inostranstvu, ali i japanske ambasade. Japanci su ovoj školi donirali laboratoriju, udžbenike, rečnike, učila... Kada im je zatrebala nova karta Japana, stigla je istog dana!

Pored Filološke gimnazije, japanski se u našoj zemlji može učiti i na Filološkom fakultetu, u nekoliko škola jezika, i u privatnoj „režiji”.

– Ustanovama gde se uči japanski dajemo literaturu, informacije... Održavamo dobre odnose sa Filološkim fakultetom i gimnazijom – kaže za „Politiku” Teruhiko Šinada, otpravnik poslova japanske ambasade u Beogradu, koji je diplomatsku karijeru započeo početkom osamdesetih godina prošlog veka – u Beogradu. Ovo mu je treći mandat u Srbiji, u kojoj je dosad zbog posla proveo 14 godina. Zanimljivo je da se japanski izučava i na Geoekonomskom fakultetu Univerziteta Megatrend. Tamo je ovaj jezik obavezan predmet, a ne zapostavljaju se ni znanja o japanskoj privredi i politici.

Dešava se, međutim, da se studentima japanologije iluzije rasprše dok su još u klupama, kada shvate da prilika za rad u kojem će im japanski jezik biti glavni „alat” – jednostavno nema dovoljno.

– Nekoliko diplomaca je u japanskoj ambasadi u Beogradu, kao i u srpskoj u Tokiju. U kabinetu ministra Vuka Jeremića radi devojka koja odlično govori japanski. Provela je osam meseci na usavršavanju za mlade diplomate u Japanu. Ima ih i drugde u državnoj službi. Neki rade u samom Japanu – našli su posao u privatnom sektoru – kaže Šinada.

Prema njegovim rečima, bilo bi dobro da japanolozi mogu češće da se zapošljavaju u japanskim firmama ili onim koje imaju veze sa Japanom. Nažalost, u Srbiji postoji samo nekoliko predstavništava vodećih japanskih firmi (Micui, Micubiši, Itoću), a malo je i srpskih firmi koje zastupaju japanske kompanije (Tojota, Nisan, Honda, Soni).

Nekoliko diplomaca iz Srbije svake godine nastavi školovanje u Japanu.

– Nama je drago što u Srbiji ima puno studenata japanskog i želimo da njihov broj bude što veći, te da i tako most Srbije i Japana bude jači – ističe Šinada.

Po rečima našeg sagovornika, u Srbiji radi oko 100 Japanaca, od kojih su neki već i treća generacija, a ima i mešovitih brakova.

 -------------------------------------------------------------------------------- 

Primamljiv posao vodiča

Japanolozi mogu da rade i kao vodiči i prevodioci turistima. Kod nas je prošle godine boravilo između dve i tri hiljade japanskih turista, dok ih je u susednoj Hrvatskoj bilo oko 150.000. Japanski turisti uglavnom dobro plaćaju, znatiželjni su, hoće da razgledaju, steknu utiske o Srbiji i njenim stanovnicima, ističe Teruhiko Šinada .

– Ne mislim da Srbija može da ponudi manje nego Hrvatska. Istina je da Srbija nema more, ali mnoge znamenitosti to nadoknađuju. Japanski turisti pre svega dolaze u prestonicu, i već sam pogled na Savu i Dunav ih fascinira. Vi imate bogat noćni život, Skadarliju, divnu hranu i muziku... Seoski turizam je veoma interesantan, kao i krstarenja Dunavom. I ovde je reklama najvažnija – objašnjava Šinada.