Ota­pa­nje Je­ti­ja

Pod stresom sam! Došlo vreme za otapanje frižidera! Budući da naš zastareli model podseća na državu – malo-malo pa zaledi! – za mene kao kućnog vođu ne postoji ništa gore od ove „unutrašnje intervencije”. Gotovo istu količinu napetosti i frustracija donose mi, doduše, i „elektrooperacije”, filovanje osigurača licnama i popravka pegle, kao i „pešadijsko-inžinjerska kampanja” trešenja tepiha, ali... U borbi sa Jetijem – deca mu tako tepaju – ne samo da se ja razdražim preko svake mere, već obavezno ispašta i porodica, a neretko i komšiluk postane kolateralna šteta, pa nam je svima po završetku „operacije” neophodnosredstvo za smirenje.

Ovaj vertikalni sanduk za hlađenje hrane – uz zarđali „smederevac”, ludu veš-mašinu i procureli bojler jedan od četiri stuba moje kuhinjsko-kupatilske politike – nabavio sam u doba kad je Beograd bio pod sankcijama, na programu „dubokog zamrzavanja”. Javio sam se na oglas, gospođa mi otkrila da njen sin u garaži valja „belu tekniku, ganc novu, s račun i garanciju”.

Odem u tu garažu, krcatu maznutim uređajima. Mada mi oči ispale kad sam spazio jedan italijanski, samootapajući, ladno sam ga precrtao kao potencijalnog kandidata. Ja da finansiram Evropu koja nas davi embargom, e to neće moći! I, fino, izaberem bratski, crnogorski – tako mi i treba – srednje veličine, od 190 litara, s komoricom za led. Ostavim džak para, uprtim aparat s komša-Radenkom, donesem kući, uključim... Radi! I to kako! Zuji. Huči. Mrda! S vremena na vreme se strese, ko durmitorsko magare kad se ritne da otera muve... A što hladi! Preko svake mere! Za mesec dana komorica se naduje od leda, a smrzotine krenu da se šire i okivaju i donji prostor, pa dalje celu kuhinju, dnevnu sobu, hodnik i redom komšijske stanove.

Uskršnji praznici su prošli, gosti pojeli sve što se moglo pojesti – ženaprimećuje da su proleteli kroz kuću ko oblak skakavaca – i sada je red da se suočim s ključnim problemom. Oblačim bundu, natičem kapuljaču, rukavice, gojzerice i hrabro stupam u kujnu. Od poslednjeg rvanja s Jetijem prošlo je regularnih 30 dana, „sredio” sam ga nešto pre najezde „skakavaca”. Ako ga danas ne otopim, sutra već može biti kasno, počećemo svi da kašljemo i slinimo, a prekosutra će biti kobno: komša-Radenko je prošlog avgusta navukao upalu pluća od ledenica koje su mu se spustile na prozor s naše terase! Zarad dobrih susedskih odnosa, ulazim u „Sibir”.

Sistem otopljavanja je jednostavan, ali ne i lak. Kao i u svaki drugi posao, treba uložiti energiju. Otopljivač– najčešće ja, supruga izbegava frigidnu sredinu, ne bi da navuče belaj na sebe – u samo srce ledare ubacuje šerpu od 20 litara s vrelom vodom. Majko moja! Jeti se tad probudi, krene da pušta maglu, sibirsku zimoću i magareći vetar. Ne zna se da li je hladnije, ili više „štipa za nos”! Okićen injem, izgubljen u belilu, poslednjom snagom feniram Jetija. E, tad počinje frka: mlataranje, skakanje, krckanje, škripa, ispuštanje gasova... Biće skriveno u ledu opire se toplim strujama koje za njega znače samo jedno – smrt u strašnim mukama. Najednom shvatam da nije dobro ni preterano otopljavanje, ali beskompromisno i čvrsto se držim političkog kursa: uključujem kalorifer, kvarcnu peć, palim gorionik na plinskoj boci...

Počinje da lije. Žena, deca i baba formiraju lanac s čantrama do kupatila. Punim. Dodajem. Punim. Dodajem. Čantre putuju. Radimo brzo da ne bi Radenku voda prodrla niz stepenice u spavaću sobu, kao pre tri godine kad su on i Smiljka letovali u Grčkoj...

Uz nadljudske napore svakog pojedinca, danas smo uspeli da savladamo zver. Pod čkiljavom svetiljkom u njenoj praznoj utrobi pronašao sam ostatke hrane koji su nekako promakli gostima: ukrućenu šargarepu između dva skočanjena paradajza. Zagledam, pipkam ono malo jada, presrećan sam. Očuvala im se svežina u ledu! Skuvaćemo lepu čorbu od povrća! Začinjenu bensedinom.

Darko Kalezić