Ота­па­ње Је­ти­ја

Под стресом сам! Дошло време за отапање фрижидера! Будући да наш застарели модел подсећа на државу – мало-мало па заледи! – за мене као кућног вођу не постоји ништа горе од ове „унутрашње интервенције”. Готово исту количину напетости и фрустрација доносе ми, додуше, и „електрооперације”, филовање осигурача лицнама и поправка пегле, као и „пешадијско-инжињерска кампања” трешења тепиха, али... У борби са Јетијем – деца му тако тепају – не само да се ја раздражим преко сваке мере, већ обавезно испашта и породица, а неретко и комшилук постане колатерална штета, па нам је свима по завршетку „операције” неопходносредство за смирење.

Овај вертикални сандук за хлађење хране – уз зарђали „смедеревац”, луду веш-машину и процурели бојлер један од четири стуба моје кухињско-купатилске политике – набавио сам у доба кад је Београд био под санкцијама, на програму „дубоког замрзавања”. Јавио сам се на оглас, госпођа ми открила да њен син у гаражи ваља „белу текнику, ганц нову, с рачун и гаранцију”.

Одем у ту гаражу, крцату мазнутим уређајима. Мада ми очи испале кад сам спазио један италијански, самоотапајући, ладно сам га прецртао као потенцијалног кандидата. Ја да финансирам Европу која нас дави ембаргом, е то неће моћи! И, фино, изаберем братски, црногорски – тако ми и треба – средње величине, од 190 литара, с коморицом за лед. Оставим џак пара, упртим апарат с комша-Раденком, донесем кући, укључим... Ради! И то како! Зуји. Хучи. Мрда! С времена на време се стресе, ко дурмиторско магаре кад се ритне да отера муве... А што хлади! Преко сваке мере! За месец дана коморица се надује од леда, а смрзотине крену да се шире и окивају и доњи простор, па даље целу кухињу, дневну собу, ходник и редом комшијске станове.

Ускршњи празници су прошли, гости појели све што се могло појести – женапримећује да су пролетели кроз кућу ко облак скакаваца – и сада је ред да се суочим с кључним проблемом. Облачим бунду, натичем капуљачу, рукавице, гојзерице и храбро ступам у кујну. Од последњег рвања с Јетијем прошло је регуларних 30 дана, „средио” сам га нешто пре најезде „скакаваца”. Ако га данас не отопим, сутра већ може бити касно, почећемо сви да кашљемо и слинимо, а прекосутра ће бити кобно: комша-Раденко је прошлог августа навукао упалу плућа од леденица које су му се спустиле на прозор с наше терасе! Зарад добрих суседских односа, улазим у „Сибир”.

Систем отопљавања је једноставан, али не и лак. Као и у сваки други посао, треба уложити енергију. Отопљивач– најчешће ја, супруга избегава фригидну средину, не би да навуче белај на себе – у само срце ледаре убацује шерпу од 20 литара с врелом водом. Мајко моја! Јети се тад пробуди, крене да пушта маглу, сибирску зимоћу и магарећи ветар. Не зна се да ли је хладније, или више „штипа за нос”! Окићен ињем, изгубљен у белилу, последњом снагом фенирам Јетија. Е, тад почиње фрка: млатарање, скакање, крцкање, шкрипа, испуштање гасова... Биће скривено у леду опире се топлим струјама које за њега значе само једно – смрт у страшним мукама. Наједном схватам да није добро ни претерано отопљавање, али бескомпромисно и чврсто се држим политичког курса: укључујем калорифер, кварцну пећ, палим горионик на плинској боци...

Почиње да лије. Жена, деца и баба формирају ланац с чантрама до купатила. Пуним. Додајем. Пуним. Додајем. Чантре путују. Радимо брзо да не би Раденку вода продрла низ степенице у спаваћу собу, као пре три године кад су он и Смиљка летовали у Грчкој...

Уз надљудске напоре сваког појединца, данас смо успели да савладамо звер. Под чкиљавом светиљком у њеној празној утроби пронашао сам остатке хране који су некако промакли гостима: укрућену шаргарепу између два скочањена парадајза. Загледам, пипкам оно мало јада, пресрећан сам. Очувала им се свежина у леду! Скуваћемо лепу чорбу од поврћа! Зачињену бенседином.

Дарко Калезић