Sunovrat sa skele

Pre neki dan poginuo je Vojislav Todorović.

Da je pripadnik zemunskog ili nekog drugog klana (kako se razbojnicima danas tepa), već koliko sutra znalo bi se o njemu sve. Reporteri bi već posetili njegovo rodno mesto, razgovarali sa njegovim roditeljima, prijateljima, devojkama, ženom...

Ali, Vojislav Todorović nije bio razbojnik.

Nije bio ni neko od onih koji se podvode pod odrednicu javna ličnost, ali, valjda, nije bio ni tajna ličnost? Ako nije tajna, zašto ne znamo više o njemu?

Vojislav Todorović nije poginuo od metka, bombe, već je pao s visine od desetak metara, a imao je 62 godine. Šta će čovek od 62 godine na visini od deset metara ako se otuda može pasti?

Vojislav Todorović nije bio starac. On je bio radnik firme koja je sebe krstila imenom "Delta legal" i na toj visini je bio da bi postavio daske preko kojih bi prelazili drugi radnici.

Bilo je podne, u Beogradu, a kako je u podne ovoga leta znamo svi, samo ne znamo kako je gore, na deset metara, kada se još i radi, fizički. Kad sunce upeče u teme, pa vrti kao burgijom, u mozak.

O građevinskim radnicima koji ginu na poslu ne vodi se zvanična statistika. Nezvanično, objavljeno je, u Srbiji je poslednjih pet godina poginulo sedamdesetoro ljudi. Početkom ove godine samo u Beogradu poginula su petorica radnika. Od preduzimača, odnosno građevinskih firmi, niko ni zbog jedne pogibije nije odgovarao.

Nisu odgovarali iako se zna da je poštovanje pravila o zaštiti na radu sasvim retka pojava. Iako se zna da većina građevinara zapošljava radnike na crno, što će reći da ih ne prijavljuje kao radnike. Zvanično ne postoje. Pa i kad poginu – nisu poginuli kao radnici.

Vojislav Todorović se popeo da zaradi. Ali ne da zaradi onako kako će zaraditi njegov preduzimač i gazda, već da zaradi da jedu njegovi najbliži.

Smrt Vojislava Todorovića ne bi trebalo da prođe u muku, kao samo jedan od nesrećnih slučajeva u saobraćaju i slično. Nije ovo nesrećan slučaj. Ovo je očekivana nesreća koja čeka ko zna koliko još ljudi samo zato što je danas interes kapitala vredniji od života takozvanog prostog radnika.

U stvarnosti Vojislav Todorović je morao da prihvati da radi onako kako mu gazda kaže, ako je hteo (morao) raditi.

Zakon stvarnosti glasi:

.Radi po mome ili idi gde ti je bolje.

.Ako me prijaviš da ne poštujem zakon, gubiš posao.

.Što si došao kod mene? Neka te država, koja je donela takve zakone, zaposli.

.Bolje zaraditi i pedeset-sto evra mesečno nego ništa.

.Zarada nikakva, ali... ko zna, možda će uskoro biti bolje...

.Probao sam sve, ne vredi. Bolje da kradem i otimam.

Svi znaju da je građevinska mafija moćna. Zato je, valjda, ni država previše ne dira. Jer, u protivnom, lako je to kontrolisati, ako se hoće. Počev od dozvola za gradnju, pa nadalje.

S padom Vojislava Todorovića pali smo, već sedamdeset i ko zna koliko puta, samo se pravimo da je sve u redu. I da je to tamo neki nesrećan slučaj.

Da li je firma ta i ta, kako se već zove, platila sahranu, da li će platiti odštetu, stipendirati neko dete, da li će...

Ta firma ne drži obećanja. Na tabli ispred gradilišta piše da je rok završetka zgrade prvi maj ove godine.

Iza naziva "Delta legal" nema ljudskog imena. Ko je iza? Danas to može biti Pera kao većinski, a firma "Mira" kao manjinski vlasnik, sa Malvinskih, bilo kojih ostrva, poluostrva, kontinenata, i slično, ili iz Jagodine, iako je to, na primer, Žika iz Malog Mokrog Luga, sa francuskim kapitalom...

Ma, bilo ko da je – taj je već trebalo da se javno oglasi. Ili on, ili javni tužilac.

Vojislav Todorović je poginuo, ali neka ne bude uzalud.