Суноврат са скеле

Пре неки дан погинуо је Војислав Тодоровић.

Да је припадник земунског или неког другог клана (како се разбојницима данас тепа), већ колико сутра знало би се о њему све. Репортери би већ посетили његово родно место, разговарали са његовим родитељима, пријатељима, девојкама, женом...

Али, Војислав Тодоровић није био разбојник.

Није био ни неко од оних који се подводе под одредницу јавна личност, али, ваљда, није био ни тајна личност? Ако није тајна, зашто не знамо више о њему?

Војислав Тодоровић није погинуо од метка, бомбе, већ је пао с висине од десетак метара, а имао је 62 године. Шта ће човек од 62 године на висини од десет метара ако се отуда може пасти?

Војислав Тодоровић није био старац. Он је био радник фирме која је себе крстила именом "Делта легал" и на тој висини је био да би поставио даске преко којих би прелазили други радници.

Било је подне, у Београду, а како је у подне овога лета знамо сви, само не знамо како је горе, на десет метара, када се још и ради, физички. Кад сунце упече у теме, па врти као бургијом, у мозак.

О грађевинским радницима који гину на послу не води се званична статистика. Незванично, објављено је, у Србији је последњих пет година погинуло седамдесеторо људи. Почетком ове године само у Београду погинула су петорица радника. Од предузимача, односно грађевинских фирми, нико ни због једне погибије није одговарао.

Нису одговарали иако се зна да је поштовање правила о заштити на раду сасвим ретка појава. Иако се зна да већина грађевинара запошљава раднике на црно, што ће рећи да их не пријављује као раднике. Званично не постоје. Па и кад погину – нису погинули као радници.

Војислав Тодоровић се попео да заради. Али не да заради онако како ће зарадити његов предузимач и газда, већ да заради да једу његови најближи.

Смрт Војислава Тодоровића не би требало да прође у муку, као само један од несрећних случајева у саобраћају и слично. Није ово несрећан случај. Ово је очекивана несрећа која чека ко зна колико још људи само зато што је данас интерес капитала вреднији од живота такозваног простог радника.

У стварности Војислав Тодоровић је морао да прихвати да ради онако како му газда каже, ако је хтео (морао) радити.

Закон стварности гласи:

.Ради по моме или иди где ти је боље.

.Ако ме пријавиш да не поштујем закон, губиш посао.

.Што си дошао код мене? Нека те држава, која је донела такве законе, запосли.

.Боље зарадити и педесет-сто евра месечно него ништа.

.Зарада никаква, али... ко зна, можда ће ускоро бити боље...

.Пробао сам све, не вреди. Боље да крадем и отимам.

Сви знају да је грађевинска мафија моћна. Зато је, ваљда, ни држава превише не дира. Јер, у противном, лако је то контролисати, ако се хоће. Почев од дозвола за градњу, па надаље.

С падом Војислава Тодоровића пали смо, већ седамдесет и ко зна колико пута, само се правимо да је све у реду. И да је то тамо неки несрећан случај.

Да ли је фирма та и та, како се већ зове, платила сахрану, да ли ће платити одштету, стипендирати неко дете, да ли ће...

Та фирма не држи обећања. На табли испред градилишта пише да је рок завршетка зграде први мај ове године.

Иза назива "Делта легал" нема људског имена. Ко је иза? Данас то може бити Пера као већински, а фирма "Мира" као мањински власник, са Малвинских, било којих острва, полуострва, континената, и слично, или из Јагодине, иако је то, на пример, Жика из Малог Мокрог Луга, са француским капиталом...

Ма, било ко да је – тај је већ требало да се јавно огласи. Или он, или јавни тужилац.

Војислав Тодоровић је погинуо, али нека не буде узалуд.