Trudio sam se da dešifrujem ćirilicu

Od dopisnika iz Pariza

Pariski stan Fernanda Arabala liči na Ali-babinu pećinu koja krije retku umetničku riznicu. 

Prostorije koje je ovog aprilskog popodneva osvojila raskošna svetlost ispunjene su slikama i predmetima njegovih prijatelja Joneska, Darija Foa i Kundere.

Oko njih se tiskaju studenti dramaturgije iz Soluna koje smo zatekli u poseti Arabalu i drugi patafizičari, koji su im dugo pričali o svom duhovnom vođi, piscu Alfredu Žariju, tvorcu ovog koncepta patafizike kao „nauke izmišljenih rešenja”.

U centru gravitacije je Arabalova pojava, živahna poput čigre i pored njegovih osamdesetak godina. Ovaj pesnik, filmski reditelj, romansijer i dramaturg španskog porekla snimio je sedam dugometražnih filmova, napisao 14 romana, stotine knjiga poezije i pozorišnih komada, od kojih će poslednji, „Čekaj me na nebu, ljubavi moja”, imati svetsku premijeru u Beogradu 25. aprila, na maloj sceni pozorišta Madlenijanum, u izvođenju Dobrile Stojnić i u režiji Tanje Mandić Rigonat.

Na jednom od zidova je parodija „Tajne večere”, koju je po njegovim skicama oslikao španski slikar Martin Felez,u čijem je centru Arabal, okružen patafizičarima i umetnicima koji su obeležili XX vek, među kojima su Dali, Jonesko, Nabokov, Kafka, Kundera, Mišima, Dišan, Borhes, Pikaso, „možda ne najinteligentniji, ali verovatno najgenijalniji”.

Nije lako započeti razgovor sa jednim od intimnih svedoka XX veka, njegovih umetničkih vrhova i njegovih ratnih sunovrata.

Zatvor mi je učvrstio stavove

Arabal, međutim, ne deluje kao neko ko nosi težinu godina i spoznaje,već kao nestašni vilenjak, alhemičar koji vlada tajnama i ovog i onog sveta.

 – Ništa ne uzimam ozbiljno, ali gotovo sve shvatam tragično. Saslušali su me (pomalo) kada sam svojevremeno govorio o strahotama frankizma, mnogo manje kada sam govorio o Polu Potu. Kako bi pripremili Alchajmera, političari vežbaju da sve zaborave.

Komad „Čekaj me na nebu, ljubavi moja” je monolog žene koja se sprema da se pridruži onome ko je čeka na nebu. To nas vraća na Romea i Juliju, Fanda i Lis, Nađu i Bretona, Dalija i Galu…

– Ovaj komad je delimično autobiografski. Gala je imala krila, kad god bi je Dali poljubio ona bi lebdela. Odnosi između „Njega” i njegovog oca nisu, naravno, moji. U komadu čujemo eho onih koji odbacuju osrednjost. Poziv na slobodu, na individualnu odgovornost. Suočeni sa nosorozima koji prikazuju Adama i Evu sa pupkom – kaže Arabal.

 Prve klice ovog komada su začete u zatvoru još 1967. godine u kome se Arabal obreo kada ga je Frankova policija uhapsila zbog jedne posvete koja je ocenjena kao „svetogrdna i nepatriotska”. Teške kazne se izvukao zahvaljujući izuzetnom zalaganju evropskih intelektualaca koji su tražili njegovo oslobođenje.

 – Zatvor (u kome sam mislio da ću provesti dvanaest godina) učvrstio mi je stavove. I skromnost. Pomogao mi je da proširim horizont. Ko nema ništa, ništa ne rizikuje.

Beket je tim povodom napisao snažno pismo sudijama u kome traži da oslobode Arabala jer on već dovoljno pati „kako bi nam pružio delo”.

– Beket je govorio o sebi kao pesniku, kao stvaraocu koji to poznaje. Znao je po koju cenu uspevamo da osvojimo delić istine. Istina je zastrašujuća. Filozof određuje zadatak umetnosti kako bi nam pomogao da ne podlegnemo spoznajući istinu. Davljenik ima vodu u ustima.(/slika2)

Zatvorska epizoda je bila presudna za Arabala i zbog toga što ga je približila iskustvu njegovog oca, koji je stradao od frankističkog režima nakon što se opredelio za republiku. U pismu generalu Franku iz 1971. godine Arabal se obračunava sa totalitarizmom i proklamuje žestoku ljubav za slobodom.

– Kada sam saznao kako se moj otac poneo 1936. godine, postao je moj model. Odbijao sam da njegov primer ostane nepoznat, da njegov glas bude ugušen. Da njegov čin vernosti svojim principima bude zaboravljen, iskrivljen, oklevetan. Pišem  kako bi me čitao u dijagonali.

Obračun sa nepravdama, netolerancijom i glupošću, čiji eho nalazimo u njegovim romanima, poeziji, dramama i filmovima posledica je iskustva španskog građanskog rata i lične traume koju je doživeo nakon što je saznao od majke da je ona bila ta koja je potkazala njegovog oca, uz objašnjenje da je to bilo „za njegovo dobro”.

– Možda je moja biografija „za primer”. Tužan primer svakako. Moj otac i moja majka su pripadali dvema bratoubilačkim taborima. Ovu dramu građanskog rata sam nažalost delio sa sunarodnicima. Ima nekih gondola koje su zarobljene u kanalima od čelične piljevine.

Kao što su dada i nadrealizam bili odgovor na apokaliptični svet posle Prvog svetskog rata, pozorište apsurda i pokret „panika”, koji je 1962. godine osnovao sa prijateljima Jodorovskim i Toporom, odvojivši se od Bretonovog kruga nadrealista, bio je odgovor na epohu koja je usledila nakon Drugog svetskog rata, a koja se pokazala izuzetno kreativnom...

– Raspravlja se o toj etiketi „apsurda” koja je prilepljena na rad nekih umetnika posle Drugog svetskog rata. Zar dada ne proizilazi u velikoj meri iz apsurda? Beket nije sebe smatrao „dramaturgom apsurda”. Bio sam svedok njegove reakcije na esej Tomasa Eslina. Zbrka? Zar ona nije postala još veća nakon dva tako krvava rata? Kada se latim pisanja više ne ličim na sebe. Kakav sunovrat!–kaže Arabal.

Zbrka, protivrečnosti, brutalnost i bogatstvo koje nalazimo u Arabalovom pozorištu nisu ništa drugo do odraz sveta.

– Sve to čini niti stvarnosti. Raznolike, promenljive, nedokučive u svoj svojoj složenosti. Zbrka je druga reč za složenost. Moje pozorište pokušava da odražava ovaj vrtlog. Kao da mi po temenu igra balerina na vrhovima prstiju.

Ismevan zbog niskog rasta

Odgovore na ovu zbrku potražio je u matematici, koja je postala jedna od glavnih sfera njegovog interesovanja, uz šah, u kome važi za jednog od svetskih stručnjaka. Breton ga je često opominjao zbog toga što bi u toku večeri igrao beskrajne partije šaha sa Marselom Dišanom.

– Šah i matematika su veoma bogati i složeni, ali podležu pravilima. Hvatamo se za Arijaninu nit koja ne postoji u stvarnosti. To mi služi da ovladam zbrkom kako bih poštovao izmirenje suprotnosti. Svaka lepota je uspavana.

 Zahvaljujući ovoj strasti za šahom otkrio je „Politiku” i naučio ćirilicu kako bi analizirao partije Gligorića, Ljubojevića i drugih šahovskih majstora. 

– Tokom desetak godina sam čitao vaš list, tačnije njegovu šahovsku hroniku. Za mene je ona bila najbolja na svetu. Bio sam (i ostajem) prijatelj vaših velikih majstora, kojima sam se divio. Na ekipnim svetskim šampionatima uvek su igrali za prvo mesto. Najbolji list je zato bio u Beogradu. Trudio sam se da dešifrujem ćirilično pismo, kako bih pokupio mrvice sa gozbene trpeze. Majstor ne objašnjava, već opisuje.

Ova strast za šahom je uticala da razvije ličnu teoriju o odnosu pamćenja i slučaja i dođe do zaključka da je „život pamćenje, a čovek slučajnost”, kako je napisao 1962. godine.

– Neću da govorim kao Breht. Neću ni da se oslanjam na didaktičke teorije. Polazim od sopstvenog iskustva. Od sopstvenih „okolnosti”. A ako je moj tekst uspeo, to znači da se uzdigao do univerzalnog… da ostavimo skromnost po strani. Hedona je kćerka Erosa i Psihe.

Jedna od posledica otpora frankističkoj diktaturi je bila i želja da raskine sa vrednostima i sa kanonima obrazovanja koje je primio u detinjstvu, zbog čega je izopačavanje svetog, izokretanje verske simbolike u srcu njegovog dela.

– Ako Bog postoji, on može samo da bude na strani slobode. Da li je stvorio zlo kako bi sam imao izbor? Da li bi Bog bio najverniji anarhista? Da li sanja da se ne bi dosađivao dok spava?

Iz ljubavi prema različitosti je Arabal (kome su se školski drugovi podsmevali zbog niskog rasta) razvio estetiku nakaznog, ružnog do odbojnosti, kakvu nalazimo kod dadaista ili britanskih slikara Frensisa Bejkona i Lusijana Frojda.

– Bez razlika nema života. Dakle ni protivrečnosti, bogatstva, slobode. Čak ni o ateizmu ne pišem kao o verskim zapovestima.

Bog je napravio blog

Pošto je izgubio porodicu u Španiji, Arabal je pronašao novu u Parizu, u društvu Joneska,Beketa, Adamova, Dalija, Pikasa, Vorhola, Keruaka, Bunjuela, u epohi kada je umetnički život ključao u francuskoj prestonici.

 – Iz tog vremena nosim zanosne uspomene. Nezaslužene. Svi mi smo bili „desperados”, stranci. Mnogi su doprineli slavi pariske škole. Dokazivali smo da treba imati noge, a ne korene. Njihova mašta nikada nije pustila stomak.

Voleo sam njihov humor. Njihovu genijalnost. I žalim za njihovim tragičnim životima, kao u slučaju Adamova. Voleo sam da igram šah sa Beketom, da se upuštam u razgovor sa Joneskom, poput lavirinta, da uživam u dosluhu sa Bunjuelom i Borhesom. Njihovi klevetnici trče za poezijom: ja se kladim na nju.

Danas njegova umetnička porodica uključuje, između ostalih, Umberta Eka, Milana Kunderu, Darijana Foa, Luiz Buržoa i, odnedavno, Mišela Uelbeka.

– Svake godine, na primer, odlazim da posetim Luiz Buržoa u Njujorku. Upravo sam joj uručio titulu „viteza velike trbušine patafizičara”.

Arabal kaže da nije politički angažovan, ali da gaji simpatije prema anarhizmu. Gde se danas nalazi bunt?

– Čini mi se da se danas bunt, kao i uvek, nalazi u volji i potrebi da se samostalno misli i da se pobegne od konformizma bilo koje vrste. Ali poklonici monohromnog  objavljuju: prilika je bledoljubičasta.

Arabal, koji će prisustvovati premijeri svog komada u Beogradu, jedan je od veterana Bitefa, na kome je još 1968. godine osvojio „Gran pri” i nagradu publike za predstavu „Groblje automobila”.

– Bitef se pokazao u svom sjaju sa Mirom Trailović i njenom ekipom. Na njemu su izvedene najinventivnije i najzahtevnije predstave. Na kraju šestog dana Bog je napravio blog i odmorio se, završava ovaj razgovor Arabal, koji se sprema da Beograđanima prikaže i svoju seriju video-radova i blogova.