Ko treba prvi da umre

Sedamdeset dva sata od početka katastrofe stigle su dobre vesti da doleću privatni helikopteri za evakuaciju. Na drugom spratu, dr Juing Kuk i dr Ana Pou razgovarali su o pacijentima u trećoj kategoriji. Dr Pou se brinula, rekao mi je Kuk, da neće moći da ih izvuku. On je mislio da su pacijenti Lajfkera „hronično na ivici smrti“ i nije mogao da zamisli kako će iscrpljeno osoblje spustiti devet pacijenata niz pet spratova. Niko sa strane nije došao da im pomogne.

Kuk je rekao dr Pou da upotrebi mešavinu morfijuma i benzodijazepama. Pacijenti bi „zaspali i umrli“, rekao mi je. Shvatio je to kao način da im olakša izlaz iz ove užasne situacije.

Dr Pou je priznala u intervju „Njusviku” 2007. da je posle razgovora sa drugim lekarima ubrizgala lekove nekim pacijentima, ali da joj je namera bila da „pomogne onima koji su imali bolove i smiri uznemirene“ pošto je znala da će ostati tu još jedan dan i da će to za njih biti još jedan dan u paklu. Dalje nije govorila o događajima od toga dana. Ovo što sledi zasnovano je na sećanjima drugih, izjavama istražitelja i mojih intervjua.

Tereza Mendes, glavna sestra u Lajfkeru, rekla je istražiteljima kako je dr Pou s teškom mukom saopštila „odluku da se primeni smrtonosna doza“ morfijuma i drugih lekova. (Pou je preko advokata demantovala da je pomenula „smrtonosne doze“.)

Dajana Robišo iz uprave Lajfkera seća se da je dr Pou rekla da pacijenti na sedmom spratu „nisu svesni situacije“. Robišo je uzvratila da to nije tačno i da je Emet Everet, muškarac težak 170 kg, veoma svestan. Tog jutra je sam doručkovao i pitao: „Jesmo li spremni za akciju?“

Ovaj fizički radnih rodom iz Hondurasa čekao je operaciju, a uprkos tome što je sa 50 godina ostao paraplegičar zadržao je smisao za humor i imao je bogat porodičan život.

„Ne dajte da me ostave ovde“, doviknuo je više puta sestri, pošto su svi ostali iz sobe evakuisani. (...)

Prema izjavi Stivena Harisa, farmaceuta iz Lajfkera, dr Pou je odnela na sedmi sprat mnogo bočica morfijuma. Kristi Džonson, upravnica za fizikalnu medicinu, ispričala je da je gledala kako dr Pou i još dve sestre uvlače tečnost u špriceve. Odvela ih je u sobu Emeta Evereta. Zatim su išli dalje niz hodnik, a Džonsonova je izgovarala molitve dok su dr Pou ili sestre ubrizgavale lekove.

Pulmolog Džon Til, koji nikada nije pričao o iskustvima tokom „Katrine” sve do dva duga intervjua sa mnom, rekao mi je kako mu je dr Pou kazala da pacijente u trećoj kategoriji neće evakuisati. I on je mislio da su blizu smrti i da ne bi preživeli transport. Plašio se šta bi se dogodilo ako bi ih ostavili. Očekivao je da će naoružani ljudi, „životinje“ kako ih je zvao, upasti u bolnicu zbog lekova. „Mislio sam šta će im uraditi, ti ludi crni ljudi koji misle da su ih belci toliko dugo ugnjetavali...“.

Til je znao da ono što su nameravali da urade, iako mu je delovalo ispravno, tehnički predstavlja „zločin“. Cilj je bila smrt. „Naš cilj je bio da ti ljudi umru“, rekao je.

Većina pacijenata je umrla u roku od nekoliko minuta, ali ne i snažni Afroamerikanac. Usta su mu bila širom otvorena, disanje teško i svi su mogli da čuju njegov samrtnički ropac. Til je pokušao sa još morfijuma.

Jedna od sestara je rekla da su onda počeli da ga spremaju za evakuaciju, ali Tilovo sećanje je drugačije: „Pokrili smo mu lice peškirom dok nije prestao da diše.“

U toku dana helikopterima i čamcima su evakuisani svi pacijenti i osoblje. Rodni Skot, sa 136 kilograma i nepokretan, bio je poslednji pacijent koji je živ napustio zgradu.

Deset dana kasnije u Medikal memorijal centru je pronađeno 45 tela u stanju raspadanja. Državni tužilac Lujzijane Čarls Foti otvorio je istragu o bolnicama i staračkim domovima za vreme „Katrine”. Telefoni u ministarstvu pravde su se usijali od prijava o napuštanju pacijenata i eutanaziji.

Jedan poziv je stigao od advokata Lajfkera koji je rekao da je devet pacijenata možda dobilo smrtonosne doze lekova od jednog lekara i sestara.

Forenzičar Siril Veht, koji je radio na slučaju ubistva Džona Kenedija, angažovan je da pregleda dokaze o pacijentima čiji su toksikološki izveštaji i zdravstveni kartoni prvi stigli, uključujući Emeta Evereta. Veht je zaključio da je posredi ubistvo.

Posle višemesečne istrage došlo se do pretpostavke da je u Memorijalu izvršena eutanazija nad skoro 25 pacijenata. Najjači dokazi su postojali protiv dr Ane Pou i medicinskih sestara Čeri Landri i Lori Bado.

U julu 2007. velika porota je odbacila predlog optužnice protiv dr Pou. Predočeni dokazi nisu ih ubedili da je „imala nameru da ubije“. Rodni Skot, poslednji evakuisani pacijent, i danas je živ. On kaže da ne zna da li je u Memorijalu vršena eutanazija, ali se čudi kako su lekari i sestre razmišljali. „Kako možete da kažete da je eutanazija bolja od evakuacije“, pitao me je nedavno. „Ako pokazuju vitalne znake života, spasavajte ih. Neka Bog odluči.“

Kraj

(Priredila: J. Kavaja)