Ко треба први да умре

Седамдесет два сата од почетка катастрофе стигле су добре вести да долећу приватни хеликоптери за евакуацију. На другом спрату, др Јуинг Кук и др Ана Поу разговарали су о пацијентима у трећој категорији. Др Поу се бринула, рекао ми је Кук, да неће моћи да их извуку. Он је мислио да су пацијенти Лајфкера „хронично на ивици смрти“ и није могао да замисли како ће исцрпљено особље спустити девет пацијената низ пет спратова. Нико са стране није дошао да им помогне.

Кук је рекао др Поу да употреби мешавину морфијума и бензодијазепама. Пацијенти би „заспали и умрли“, рекао ми је. Схватио је то као начин да им олакша излаз из ове ужасне ситуације.

Др Поу је признала у интервју „Њусвику” 2007. да је после разговора са другим лекарима убризгала лекове неким пацијентима, али да јој је намера била да „помогне онима који су имали болове и смири узнемирене“ пошто је знала да ће остати ту још један дан и да ће то за њих бити још један дан у паклу. Даље није говорила о догађајима од тога дана. Ово што следи засновано је на сећањима других, изјавама истражитеља и мојих интервјуа.

Тереза Мендес, главна сестра у Лајфкеру, рекла је истражитељима како је др Поу с тешком муком саопштила „одлуку да се примени смртоносна доза“ морфијума и других лекова. (Поу је преко адвоката демантовала да је поменула „смртоносне дозе“.)

Дајана Робишо из управе Лајфкера сећа се да је др Поу рекла да пацијенти на седмом спрату „нису свесни ситуације“. Робишо је узвратила да то није тачно и да је Емет Еверет, мушкарац тежак 170 кг, веома свестан. Тог јутра је сам доручковао и питао: „Јесмо ли спремни за акцију?“

Овај физички радних родом из Хондураса чекао је операцију, а упркос томе што је са 50 година остао параплегичар задржао је смисао за хумор и имао је богат породичан живот.

„Не дајте да ме оставе овде“, довикнуо је више пута сестри, пошто су сви остали из собе евакуисани. (...)

Према изјави Стивена Хариса, фармацеута из Лајфкера, др Поу је однела на седми спрат много бочица морфијума. Кристи Џонсон, управница за физикалну медицину, испричала је да је гледала како др Поу и још две сестре увлаче течност у шприцеве. Одвела их је у собу Емета Еверета. Затим су ишли даље низ ходник, а Џонсонова је изговарала молитве док су др Поу или сестре убризгавале лекове.

Пулмолог Џон Тил, који никада није причао о искуствима током „Катрине” све до два дуга интервјуа са мном, рекао ми је како му је др Поу казала да пацијенте у трећој категорији неће евакуисати. И он је мислио да су близу смрти и да не би преживели транспорт. Плашио се шта би се догодило ако би их оставили. Очекивао је да ће наоружани људи, „животиње“ како их је звао, упасти у болницу због лекова. „Мислио сам шта ће им урадити, ти луди црни људи који мисле да су их белци толико дуго угњетавали...“.

Тил је знао да оно што су намеравали да ураде, иако му је деловало исправно, технички представља „злочин“. Циљ је била смрт. „Наш циљ је био да ти људи умру“, рекао је.

Већина пацијената је умрла у року од неколико минута, али не и снажни Афроамериканац. Уста су му била широм отворена, дисање тешко и сви су могли да чују његов самртнички ропац. Тил је покушао са још морфијума.

Једна од сестара је рекла да су онда почели да га спремају за евакуацију, али Тилово сећање је другачије: „Покрили смо му лице пешкиром док није престао да дише.“

У току дана хеликоптерима и чамцима су евакуисани сви пацијенти и особље. Родни Скот, са 136 килограма и непокретан, био је последњи пацијент који је жив напустио зграду.

Десет дана касније у Медикал меморијал центру је пронађено 45 тела у стању распадања. Државни тужилац Лујзијане Чарлс Фоти отворио је истрагу о болницама и старачким домовима за време „Катрине”. Телефони у министарству правде су се усијали од пријава о напуштању пацијената и еутаназији.

Један позив је стигао од адвоката Лајфкера који је рекао да је девет пацијената можда добило смртоносне дозе лекова од једног лекара и сестара.

Форензичар Сирил Вехт, који је радио на случају убиства Џона Кенедија, ангажован је да прегледа доказе о пацијентима чији су токсиколошки извештаји и здравствени картони први стигли, укључујући Емета Еверета. Вехт је закључио да је посреди убиство.

После вишемесечне истраге дошло се до претпоставке да је у Меморијалу извршена еутаназија над скоро 25 пацијената. Најјачи докази су постојали против др Ане Поу и медицинских сестара Чери Ландри и Лори Бадо.

У јулу 2007. велика порота је одбацила предлог оптужнице против др Поу. Предочени докази нису их убедили да је „имала намеру да убије“. Родни Скот, последњи евакуисани пацијент, и данас је жив. Он каже да не зна да ли је у Меморијалу вршена еутаназија, али се чуди како су лекари и сестре размишљали. „Како можете да кажете да је еутаназија боља од евакуације“, питао ме је недавно. „Ако показују виталне знаке живота, спасавајте их. Нека Бог одлучи.“

Крај

(Приредила: Ј. Каваја)