Oblaci dima vidljivi iz svemira

ANALIZA VESTI
Pečurka, nalik atomskoj, koja se nekoliko dana izvija iznad Islanda, već je vidljiva iz svemira. Oblaci dima i pepela dosegli su visinu od šest do devet kilometara, a delom su prekrili pojedina područja zapadne i severne Evrope.

Koliko će se dugo zadržati pre nego što iščeznu u više slojeve atmosfere ili se natalože na tlu?

Stručnjaci upozoravaju da će izbacivanje prašine iz grotla jednog od najvećih vulkana, Ejafjadlajokudla, oko 120 kilometara istočno od prestonice Rejkjavik, potrajati nekoliko sedmica. Zašto je najnovije buđenje iz dremeži rimskog boga vatre (sa stalnim boravištem u ždrelu Etne na Siciliji), započeto 20. marta, izazvalo toliku pometnju?

Vulkani su otvori ili pukotine na tankoj Zemljinoj odeždi, kori koja je u prošlosti očvrsnula, kroz koje povremeno pokuljaju lava, pepeo, dim i razni gasovi iz unutrašnjosti. S protokom vremena lava se nataloži, obrazujući na površini visoke planine kupastog oblika iz kojih ponekad pućkaju oblačići. Kao da planeta uživa u ispuštanju kolutova iz svoje velike lule.

Postoji i druga vrsta, na prvi pogled uspavanih, koji se iznenada probude iz dugotrajnog sna posle nekoliko desetina ili stotina godina, bljujući užareno kamenje praćeno gustim oblacima dima.

Ime im je nadenuto prema italijanskom ostrvu Vulkano u Tirenskom moru (Liparsko ostrvlje) koje, kao što se može pretpostaviti, ukrašava vulkanska kupa. A ono je, pak, nazvano po istoimenom rimskom božanstvu.

Na našoj planeti izbrojano je nekoliko stotina živih vulkana (600–750) i nekoliko hiljada ugašenih, a u stvari pritajenih. Prvi se nalaze većinom na kopnu, ostrvima i morskom dnu u nekoliko pojaseva oko Tihog (čuveni „vatreni prsten” u kojem su nabrojana žarišta gotovo 95 odsto zemljotresa) i Atlantskog okeana, Sredozemnog i Crvenog mora.

Vulkanska prašina sačinjena je od vrelih usitnjenih stena (oko 1.000 Celzijusovih stepeni), izbačenih iz Zemljine utrobe, čija se veličina kreće od majušnih čestica praha za puderisanje do krupnijih zrnaca peska. U dodiru s letelicom koja dostiže veliku brzinu istog časa se istope, oštećujući naročito lopatice u motorima. Ukoliko se nakupe u većoj količini, mogu da ih zaustave.

U manje opasnim slučajevima uzrokuju smetnje i oštećenja na uređajima koji nadgledaju i usmeravaju letenje. Povrh toga bitno smanjuju vidljivost, zbog čega se piloti teško snalaze u vazduhu. Nekoliko vazduhoplovnih nezgoda, srećom bez žrtava, pripisuje se riganju vulkana u 20. stoleću.

Desetak zemaljskih planina u stanju je da izlije toliko pare, gasova, pepela, lave i kamenja, više nego ijedan vulkan u pisanoj istoriji. Naučnici svoje sumorno predviđanje zasnivaju na geološkim dokazima iz davne prošlosti. Takvo pomamno divljanje, naime, nadmašilo bi sve što su do sada čovečanstvu naudili Krakatau, Sveta Jelena, Pinatubo i ma koji drugi u minulih nekoliko hiljadugodišta.

Buduće supererupcije biće stotinama puta razornije od svih za koje znamo, a naročito od sadašnjeg bezazlenog pućkanja na Islandu, kojima prethodi nadimanje ogromnih podzemnih „džepova lave”. Za nekoliko dana izbacila bi se tolika količina, prevashodno prašine i gasova, da na duži rok zaklone sunce i ohlade planetu. Nastupile bi „večne zime” u kojima mnoge biljne i životinjske vrste zauvek izumru.

Nijedan naučnik se, međutim, ne usuđuje da najavi veliko uništenje, iako su izgledi da nas to zadesi desetostruko veći od udara zalutalog asteroida.