Trka zadovoljstva

Ma­čak Do­bri­vo­je i ja ba­če­ni smo na di­je­tu. Ta­ko nam pre­su­di­la „gđa 3 u 1” – mo­ja su­pru­ga, nje­go­va ga­zda­ri­ca i na­ša In­kvi­zi­tor­ka.

– Ba­ci­te ka­ši­ku na pet­na­e­stak da­na, šta vam fa­li! Ka­ko će­te da is­tr­či­te „Tr­ku za­do­volj­stva” ako ma­lo ne smr­ša­te! – za­klju­ča­la ku­hi­nju i špajz od­mah po­sle Us­kr­sa. Vra­ta omi­lje­nih nam oda­ja pe­ča­ti­ra­la vo­skom i obez­be­di­la po­li­cij­skom tra­kom za ozna­ča­va­nje me­sta zlo­či­na.

– Upro­pa­stio si se hra­nom! Po­gle­daj se, čo­ve­če, li­čiš na tru­pac! – do­da­je „ote­ža­va­ju­će okol­no­sti”. – Oćeš da rik­neš na ci­lju kao Fi­li­pid po­sle Ma­ra­ton­ske bit­ke...

Od stra­ha da ne rik­nem kao le­gen­dar­ni grč­ki voj­nik, ba­cio sam ka­ši­ku. Stra­šno! Mu­če­nje je ušlo u dru­gu ne­de­lju. Ako ova­ko na­sta­vim, ne­ću ni do­če­ka­ti ma­ra­ton, a pla­šim se i da ka­ši­ku ne ba­cim – za­u­vek.

Ogle­dam se. Na­bre­kla ma­ji­ca. Me­njam ma­ji­cu... Isto! Zna­či, ni­je do ma­ji­ce.

I mom sa­pat­ni­ku na pu­tu bez­na­đa De­be­lom Do­bri­vo­ju od­u­zet ča­nak. Za­u­sta­vljen je u raz­vo­ju! A ta­man do­hva­tio 19. ki­lo­gram ži­ve va­ge.

Gle, gle, moj sa­pat­nik zve­ra u me­ne! Zver­ski! On bi da me gloc­ne! Šu­nja­mo se po ku­ći i stre­lja­mo po­gle­dom. Ko li će ko­ga da sma­že? Pa­zim da ne pad­nem pr­vi. Po­zna­to je da su mač­ke sklo­ne da po­je­du ga­zdu ako im ne da klo­pu.

Ni­je mu­tav ni De­be­li, in­stink­tiv­no me se klo­ni. Ose­ća da ću da ga tu­rim u rer­nu ako li sa­mo trep­ne. Na opre­zu je. Iako je sti­gao pred ter­mi­nal­nu fa­zu – ma­lo-ma­lo pa se ko­mi­ra pod sto­li­ćem u dnev­noj so­bi – is­cr­pi iz se­be po­sled­nje ato­me sna­ge da otvo­ri le­vo ok­ce i sni­mi mo­je uspo­re­no kre­ta­nje. Kon­tro­li­še gde sam. Ka­ko mi je. Da li ću od iz­ne­mo­glo­sti po­lju­bi­ti pa­tos. Pa da on­da sna­gom pla­nin­skog la­va sko­či i ras­ko­ma­da me.

Ne uobra­ža­vam! No­vi­ne su pu­ne na­slo­va o kr­vo­loč­nim lju­bim­ci­ma: „Mač­ke u sta­nu po­je­le ba­bu”, „Pi­ton uda­vio vla­sni­ka”, „Konj rit­nuo džo­ke­ja ”...

Oba­zri­vost je maj­ka du­go­več­no­sti. Na pr­sti­ma ho­dam kroz ku­ću. Pu­stio sam „an­te­ne” – oslu­šku­jem Do­bri­vo­je­vo hr­ka­nje. Spa­vam i sam na jed­no oko. Obo­ji­ca zna­mo da je ne­pri­ja­telj uvek bu­dan. Pa ako sam ne­što na­u­čio od­ra­sta­ju­ći u ovoj ze­mlji – to je lek­ci­ja o ne­pri­ja­te­lji­ma ras­po­re­đe­nim svud oko nas. Ste­če­no zna­nje sa­da pri­me­nju­jem u prak­si. Ni­je ne­pri­ja­telj ima­gi­na­ran. On je uvek tu, me­đu na­ma, stva­ran, al’ pri­kri­ven – hr­če mi pod no­som. Kao spa­va, me­đu­tim, ne­ee! Sa­mo če­ka moj loš mo­me­nat i... Cap! Odo’ ja na put bez po­vrat­ka. E, hva­la ti, do­mo­vi­no mo­ja, za do­bru obu­ku. Čak i u uslo­vi­ma iz­glad­nji­va­nja i po­sle­dič­ne ogrom­ne pat­nje pre­po­zna­jem oda­kle do­la­zi opa­snost. Ona de­ce­ni­ja­ma sti­že oda­svud, sa is­to­ka, za­pa­da, se­ve­ra i ju­ga, a tre­nut­no se agre­sor pri­ta­jio. Eno ga, sklup­čao se i pre­de tač­no is­pod sto­li­ća!

Pri­pre­mio sam se za „Tr­ku za­do­volj­stva” men­tal­no i psi­hič­ki. Ako još i te­lo iz­dr­ži – ga­rant po­be­đu­jem De­be­log! Kon­zer­va sar­di­ne ko­ju po­bed­ni­ku kao na­gra­du do­de­lju­je In­kvi­zi­tor­ka bi­će mo­ja!

„Ma­ra­ton” u Be­o­gra­du – kao i „kurs o bez­bed­no­sti” – po­či­nje ro­đe­njem. Ot­ka­ko sam do­šao na ovaj svet, sa osta­lim su­gra­đa­ni­ma jur­cam ka „ci­lju” na­to­va­ren ne­ma­šti­nom, dik­ta­tu­rom Ti­ta i pro­le­ta­ri­ja­ta, sa­mo­u­prav­nim so­ci­ja­li­zmom, usme­re­nim obra­zo­va­njem, sank­ci­ja­ma, hi­pe­rin­fla­ci­jom, bom­bar­do­va­njem, tran­zi­ci­jom i naj­zad „de­mo­kra­ti­jom” ko­ja će ko­nač­no da nas do­tu­če. Dok ta­ko tr­či­mo kroz ži­vot iz za­do­volj­stva, mi ži­te­lji glav­nog gra­da i ce­le Sr­bi­je uvek na le­đi­ma ima­mo ne­ki pre­te­žak te­ret.

Da­na­šnja „Tr­ka za­do­volj­stva” je la­ka baš za­to što je to tr­ka bez sa­ma­ra. Ne­ma „ote­ža­va­ju­ćih okol­no­sti”. Pet ki­lo­me­ta­ra ovog 18. apri­la 2010. go­di­ne po­sve­ti­ću se se­bi i lju­di­ma ko­ji tr­če za­to što je lep dan. Za­to što je do­šlo pro­le­će. Za­to što se na­vr­ši­lo sto go­di­na od pr­vog ma­ra­to­na u na­šem gra­du...

Že­na mi na star­tu ipak upre­gla ra­nac! Iz ran­ca vi­ri Do­bri­vo­je. Sa­ža­li­la se. Bo­ji se da joj „si­ro­ti ma­can” ne na­vu­če ta­hi­kar­di­ju! Obe­ća­la, ako iz­dr­žim i ne za­vr­šim kao Fi­li­pid, do­bi­će­mo i De­be­li i ja po kon­zer­vu sar­di­ne!

Ej, obo­ji­ca po kon­zer­vu! Tri, dva, je­dan... Ju­ri­i­i­iš!

Dar­ko Ka­le­zić