Трка задовољства

Ма­чак До­бри­во­је и ја ба­че­ни смо на ди­је­ту. Та­ко нам пре­су­ди­ла „гђа 3 у 1” – мо­ја су­пру­га, ње­го­ва га­зда­ри­ца и на­ша Ин­кви­зи­тор­ка.

– Ба­ци­те ка­ши­ку на пет­на­е­стак да­на, шта вам фа­ли! Ка­ко ће­те да ис­тр­чи­те „Тр­ку за­до­вољ­ства” ако ма­ло не смр­ша­те! – за­кљу­ча­ла ку­хи­њу и шпајз од­мах по­сле Ус­кр­са. Вра­та оми­ље­них нам ода­ја пе­ча­ти­ра­ла во­ском и обез­бе­ди­ла по­ли­циј­ском тра­ком за озна­ча­ва­ње ме­ста зло­чи­на.

– Упро­па­стио си се хра­ном! По­гле­дај се, чо­ве­че, ли­чиш на тру­пац! – до­да­је „оте­жа­ва­ју­ће окол­но­сти”. – Оћеш да рик­неш на ци­љу као Фи­ли­пид по­сле Ма­ра­тон­ске бит­ке...

Од стра­ха да не рик­нем као ле­ген­дар­ни грч­ки вој­ник, ба­цио сам ка­ши­ку. Стра­шно! Му­че­ње је ушло у дру­гу не­де­љу. Ако ова­ко на­ста­вим, не­ћу ни до­че­ка­ти ма­ра­тон, а пла­шим се и да ка­ши­ку не ба­цим – за­у­век.

Огле­дам се. На­бре­кла ма­ји­ца. Ме­њам ма­ји­цу... Исто! Зна­чи, ни­је до ма­ји­це.

И мом са­пат­ни­ку на пу­ту без­на­ђа Де­бе­лом До­бри­во­ју од­у­зет ча­нак. За­у­ста­вљен је у раз­во­ју! А та­ман до­хва­тио 19. ки­ло­грам жи­ве ва­ге.

Гле, гле, мој са­пат­ник зве­ра у ме­не! Звер­ски! Он би да ме глоц­не! Шу­ња­мо се по ку­ћи и стре­ља­мо по­гле­дом. Ко ли ће ко­га да сма­же? Па­зим да не пад­нем пр­ви. По­зна­то је да су мач­ке скло­не да по­је­ду га­зду ако им не да кло­пу.

Ни­је му­тав ни Де­бе­ли, ин­стинк­тив­но ме се кло­ни. Осе­ћа да ћу да га ту­рим у рер­ну ако ли са­мо треп­не. На опре­зу је. Иако је сти­гао пред тер­ми­нал­ну фа­зу – ма­ло-ма­ло па се ко­ми­ра под сто­ли­ћем у днев­ној со­би – ис­цр­пи из се­бе по­след­ње ато­ме сна­ге да отво­ри ле­во ок­це и сни­ми мо­је успо­ре­но кре­та­ње. Кон­тро­ли­ше где сам. Ка­ко ми је. Да ли ћу од из­не­мо­гло­сти по­љу­би­ти па­тос. Па да он­да сна­гом пла­нин­ског ла­ва ско­чи и рас­ко­ма­да ме.

Не уобра­жа­вам! Но­ви­не су пу­не на­сло­ва о кр­во­лоч­ним љу­бим­ци­ма: „Мач­ке у ста­ну по­је­ле ба­бу”, „Пи­тон уда­вио вла­сни­ка”, „Коњ рит­нуо џо­ке­ја ”...

Оба­зри­вост је мај­ка ду­го­веч­но­сти. На пр­сти­ма хо­дам кроз ку­ћу. Пу­стио сам „ан­те­не” – ослу­шку­јем До­бри­во­је­во хр­ка­ње. Спа­вам и сам на јед­но око. Обо­ји­ца зна­мо да је не­при­ја­тељ увек бу­дан. Па ако сам не­што на­у­чио од­ра­ста­ју­ћи у овој зе­мљи – то је лек­ци­ја о не­при­ја­те­љи­ма рас­по­ре­ђе­ним свуд око нас. Сте­че­но зна­ње са­да при­ме­њу­јем у прак­си. Ни­је не­при­ја­тељ има­ги­на­ран. Он је увек ту, ме­ђу на­ма, ства­ран, ал’ при­кри­вен – хр­че ми под но­сом. Као спа­ва, ме­ђу­тим, не­ее! Са­мо че­ка мој лош мо­ме­нат и... Цап! Одо’ ја на пут без по­врат­ка. Е, хва­ла ти, до­мо­ви­но мо­ја, за до­бру обу­ку. Чак и у усло­ви­ма из­глад­њи­ва­ња и по­сле­дич­не огром­не пат­ње пре­по­зна­јем ода­кле до­ла­зи опа­сност. Она де­це­ни­ја­ма сти­же ода­свуд, са ис­то­ка, за­па­да, се­ве­ра и ју­га, а тре­нут­но се агре­сор при­та­јио. Ено га, склуп­чао се и пре­де тач­но ис­под сто­ли­ћа!

При­пре­мио сам се за „Тр­ку за­до­вољ­ства” мен­тал­но и пси­хич­ки. Ако још и те­ло из­др­жи – га­рант по­бе­ђу­јем Де­бе­лог! Кон­зер­ва сар­ди­не ко­ју по­бед­ни­ку као на­гра­ду до­де­љу­је Ин­кви­зи­тор­ка би­ће мо­ја!

„Ма­ра­тон” у Бе­о­гра­ду – као и „курс о без­бед­но­сти” – по­чи­ње ро­ђе­њем. От­ка­ко сам до­шао на овај свет, са оста­лим су­гра­ђа­ни­ма јур­цам ка „ци­љу” на­то­ва­рен не­ма­шти­ном, дик­та­ту­ром Ти­та и про­ле­та­ри­ја­та, са­мо­у­прав­ним со­ци­ја­ли­змом, усме­ре­ним обра­зо­ва­њем, санк­ци­ја­ма, хи­пе­рин­фла­ци­јом, бом­бар­до­ва­њем, тран­зи­ци­јом и нај­зад „де­мо­кра­ти­јом” ко­ја ће ко­нач­но да нас до­ту­че. Док та­ко тр­чи­мо кроз жи­вот из за­до­вољ­ства, ми жи­те­љи глав­ног гра­да и це­ле Ср­би­је увек на ле­ђи­ма има­мо не­ки пре­те­жак те­рет.

Да­на­шња „Тр­ка за­до­вољ­ства” је ла­ка баш за­то што је то тр­ка без са­ма­ра. Не­ма „оте­жа­ва­ју­ћих окол­но­сти”. Пет ки­ло­ме­та­ра овог 18. апри­ла 2010. го­ди­не по­све­ти­ћу се се­би и љу­ди­ма ко­ји тр­че за­то што је леп дан. За­то што је до­шло про­ле­ће. За­то што се на­вр­ши­ло сто го­ди­на од пр­вог ма­ра­то­на у на­шем гра­ду...

Же­на ми на стар­ту ипак упре­гла ра­нац! Из ран­ца ви­ри До­бри­во­је. Са­жа­ли­ла се. Бо­ји се да јој „си­ро­ти ма­цан” не на­ву­че та­хи­кар­ди­ју! Обе­ћа­ла, ако из­др­жим и не за­вр­шим као Фи­ли­пид, до­би­ће­мо и Де­бе­ли и ја по кон­зер­ву сар­ди­не!

Еј, обо­ји­ца по кон­зер­ву! Три, два, је­дан... Ју­ри­и­и­иш!

Дар­ко Ка­ле­зић