Buntovna duša Beograda

Manje lep od Beča, manje gospodstven od Praga, manje očuvan od Budimpešte, manje sjajan od Bukurešta, ali toliko živ, toliko ozaren, toliko nepredvidiv…

Ovim rečima Žan-Kristof Buison, francuski novinar, opisuje srpsku prestonicu u svojoj knjizi „Roman o Beogradu”, objašnjavajući da naš grad, razaran tridesetak puta tokom vekova, „ne ostavlja utisak svojom arhitektonskom blistavošću, ali da se čovek vezuje za njega desetinama nevidljivih veza”.

Urednik kulturne rubrike u Figaro magazinu, takođe i autor nekoliko knjiga, Buison je napisao brojne članke i reportaže o Beogradu i Srbiji i u Francuskoj važi za velikog poznavaoca situacije na Balkanu, kao i za jednog od retkih koji je devedesetih godina pokušavao da probije medijsku blokadu o Srbiji.

Knjiga, koju je objavila francuska izdavačka kuća „Roše”, sa podnaslovom „Roman o čudesnim mestima i sudbinama”, ovih dana je predstavljena i u Kulturnom centru Srbije u Parizu, a pre toga i u čuvenom pariskom restoranu „Fukets” na Šanzelizeu. Na promociji u Srpskom kulturnom centru govorio je i Dušan Bataković, ambasador Srbije u Parizu, kome se Buison specijalno zahvalio u knjizi na pomoći i strpljenju. Imena ostalih kojima se autor zahvaljuje protežu se na cele dve stranice, a među njima su i Žan-Mark Bar, Patrik Beson, Enki Bilal, Predrag Danilović, Božidar Đelić, Zoran Đinđić, Vuk Drašković, Andrej Makin, Dana Milošević, Dunja i Emir Kusturica, Goran Paskaljević, Srđan Popović, Vladan Radoman, Predrag Simić, Neda Valčić-Lazović…

Knjiga „Roman o Beogradu”, koja još nije prevedena kod nas i čije delove ekskluzivno objavljujemo zahvaljujući prevodiocu Dani Milošević, opisuje burnu istoriju našeg grada kroz vekove, još od prvog neolitskog naselja, ali i daje sliku današnjeg autentičnog Beograda, onako kako ga je Buison doživeo dolazeći ovde dvadesetak puta.

„Naizmenično keltski, rimski, vizantijski, mađarski, otomanski, austrijski, glavni grad Srbije sačuvao je u svojoj burnoj prošlosti neobičnu i buntovnu dušu”, piše Buison, navodeći razna imena kojima su Beograd krštavali njegovi naizmenični gospodari: „Sultanova miljenica”, „Grad na kamenim temeljima”, „Prag Svetog rata”, „Rajsko boravište”, „Breg za razmišljanje”… Raskrsnica civilizacija i religija tokom mnogih vekova, danas oslobođen Miloševića i njegovih starih demona, Beograd je u punoj meri ponovo stekao svoj status „kraljice Balkana”, konstatuje autor koji je za moto knjige uzeo Besonove reči: „Beograđanin je disident svemu, pa i samom sebi”.

„Beograd omađijava posetioce koji ne shvate u čemu je tajna čarolije”, piše Buison, priznajući da je i sam ostao omađijan gradom u kome je sa svojim prijateljem Srđanom Popovićem „besneo po barovima i noćnim pank i pop-lokalima, isprobavao tradicionalne kafane i postmoderne restorane, obilazio muzeje, galerije i istorijska zdanja, plovio Dunavom, plivao u Savi, putovao autobusom, biciklom, taksijem, jugom i sipljivom zastavom, igrao tenis na Adi Ciganliji, pevao sa navijačima Crvene zvezde, igrao na splavovima duž Save, pio litre rakije i turske kafe sutradan, molio se u Hramu Svetog Save, drugom po veličini na svetu, i delio grozničave dane koji su prethodili državnom udaru protiv Miloševića 5. oktobra 2000…”

Na početku knjige, slika atmosferu na stadionu Marakana 9. septembra 2009. kada je Srbija igrala protiv Francuske u kvalifikacijama za Svetski kup i dala prvi gol.

„Žestok potres uzdrmao je Beograd. Ovoga puta nije bilo bombardovanje, već eksplozija radovanja: na uzavrelom stadionu, krštenom po brazilskom fudbalskom hramu Marakani, Srbija je dala gol… Štaviše, ovaj gol je dat Francuskoj koju velika većina srpskog stanovništva smatra drugom majkom otadžbinom. Neverovatna simbolika…”

Buison podseća u knjizi da su tokom više od jednog veka retki bili srpski vladari koji prilikom nekog govora, prijema, susreta ili neke inauguracije ne bi izrazili neprolaznu privrženost svoje zemlje Francuskoj.

„Krajem srednjeg veka i početkom renesanse, Pariz je video Beograd kao bedem protiv nadiranja islama u hrišćansku Evropu”, piše autor, navodeći da su „u 19. veku Srbijom često vladali kneževi i kraljevi frankofili, suprotstavljajući se ekspanzionističkom germanskom uticaju na Balkanu”. A kad je izbio Prvi svetski rat, „ko ne zna da je Francuska ušla u rat da pritekne u pomoć maloj Srbiji koju je napala Austro-Ugarska”.

Govoreći o bombardovanju 1999. godine, Žan-Kristof Buison kaže u knjizi da se i dan-danas loše procenjuje trauma izazvana učešćem Francuske u vojnim akcijama NATO-a protiv Srbije.

„To što su se Englezi, Amerikanci i Nemci obrušili protiv Beograda, hajde de. Oni su već slali neke tepih-bombe u prošlosti (1914, 1915, 1941. i 1944). Ali Francuska – nemoguće. Majka ne ubija svoje dete”, piše Buison, dodajući da je i majstor stripa Enki Bilal, „mada nepodložan ikakvoj simpatiji za Miloševićev režim, izražavao to isto osećanje”.

U knjizi, koja predstavlja „hodočašće kroz vreme i poziv na putovanje”, kao i „originalnu hroniku o francusko-srpskom prijateljstvu od srednjeg veka do naših dana”, Žan-Kristof Buison je zabeležio i sledeće:

„Ova kičma pružena između Evrope i Azije je mesto nepodesno za razvijanje dobrih navika: Beograđanima je omiljeni svakodnevni sport kritika! Dugo su gunđali protiv okupatora, gunđaju od tada jedni protiv drugih. Pravi Gali. Naročito vole svetkovine. To preterivanje! Kao da će sutra umreti”!

Gordana Popović