Jovanova lekcija iz hrabrosti

Niš – Spremni da u svakoj situaciji priskoče u pomoć ljudi sa ovih srpskih prostora nadaleko su poznati po svojoj solidarnosti i humanosti. Kadgod se o tome govori sećanja vode u prošlost i zaključuje se vrlo prosto: uvek se pomagalo. Svuda i svakome. I posle zemljotresa i poplava i posle teških rudarskih i saobraćajnih nesreća. Još više tamo gde se gladuje, ili gde haraju teške bolesti.

Solidarnost sa unesrećenima nikada nije bila sporna, ali događa se da povremeno padne pokoja senka na humanost, kao poslednjih dana u Nišu. Priča o devetogodišnjem dečaku Benjaminu Šabanoviću iz Niša, pre osam dana nestalom u talasima Nišave otvorila je i nametnula ovu dilemu.

Mali Benjamin, ili Beni, kako ga je zvala majka Mira, ili Bendžamin, kako njegovo ime izgovara ucveljeni otac Vasif, sišao je kod niškog Mosta mladosti prošle subote oko 16 časova na kej Nišave. Okliznuo se i pao u vodu, talasi su ga za delić sekunde povukli od obale prema sredini reke... Vrisnuo je dečak iz hladne reke, boreći se za život, čuo se njegov vapaj za pomoć na obe obale Nišave.

Na desnoj obali reke u samom centru Niša, u trenutku kada je voda povukla mališana bilo je petnaestak odraslih. Svi su čuli Bendžamina, ali jedino je petnaestogodišnji Jovan Stojanović, koji se takođe zatekao u blizini, bez razmišljanja skočio u reku. Svi ostali posmatrali su šta se događa.

Jovan je, ispričao je kasnije, shvatio da će mnogo vremena izgubiti ukoliko stepenicama bude silazio na kej i obalu, i skočio je sa bedema i visine od tri do četiri metra u ledenu reku. Na trenutak, dok je dečak bio na površini i dok ga talasi još nisu povukli prema sredini reke, Jovan je uspeo da uhvati malog Bendžamina. Kratko je, međutim i nažalost, sve to trajalo. Pedesetak metara nizvodno od mesta gde je mališan upao o vodu, nabujala reka i jaki talasi istrgli su Bendžamina iz Jovanovog zagrljaja. Pokušao je petnaestogodišnjak još jednom, ali uzalud. Matica je ponela dečaka ka dnu i nestao je u reci.

Juče je bio osmi dan kako spasilačke ekipe iz policijske jedinice Uprave za vanredne situacije, vatrogasci i niški ronioci pretražuju Nišavu, ali i Južnu Moravu, prema Aleksincu. Od malog davljenika, od nesrećnog Benija, nema nikakvog traga. Za to vreme Jovan Stojanović, učenik završnog razreda niške Osnovne škole „Dositej Obradović“, ne može da spava. Tuguje i on.

Ovaj hrabri petnaestogodišnjak odličan je đak i trenira vaterpolo. Kaže da se u vodi oseća „kao riba“, ali u bazenima, u morskoj vodi. Prvi put je bio u reci, prvi put se borio za nečiji život.

O svom životu, jer definitivno je i on bio u velikoj opasnosti u nabujaloj i ovog proleća iznenada podivljaloj Nišavi, nije razmišljao. Razmišlja, kaže, stalno o odraslima. Glasno izgovara možda najtežu rečenicu „da su ga odrasli sugrađani razočarali“.

„Stajali su na obali, sve videli i posmatrali skoro kao da se ništa ne događa... Kao da se njih to ne tiče. Videli su kako je mališan upao u vodu, čuli ga da doziva u pomoć, videli su i mene kada sam skočio i da se borim sa brzom rekom i talasima, ali niko ni prstom nije mrdnuo“. I, ističe da mu je samo jedan niški taksista prišao kada je izašao iz reke i mokrom i promrzlom ponudio da ga odveze...

Nada poslednja umire, kažu Mira i Vasif Šabanović, roditelji Bendžamina koji je nestao u Nišavi. I nadaju se da je njihov devetogodišnji sinčić možda još živ. Da je možda negde izašao iz reke...

Hrabri petnaestogodišnjak Jovan je pod traumom. Njegove noći su besane. Još je u šoku.

O čemu razmišljaju svi oni koji su bili svedoci drame u Nišavi, koji su posmatrali tragediju...? Zar tog subotnjeg popodneva nisu mogli drugačije da reaguju. Koliko je i da li im je uopšte bilo teško da i oni priskoče u pomoć?

Kako je moguće da su odrasle Nišlije dozvolile da im, rizikujući svoj život jedan petnaestogodišnjak svima održi lekciju o hrabrosti i solidarnosti. A da oni ćute?

Toma Todorović