Јованова лекција из храбрости

Ниш – Спремни да у свакој ситуацији прискоче у помоћ људи са ових српских простора надалеко су познати по својој солидарности и хуманости. Кадгод се о томе говори сећања воде у прошлост и закључује се врло просто: увек се помагало. Свуда и свакоме. И после земљотреса и поплава и после тешких рударских и саобраћајних несрећа. Још више тамо где се гладује, или где харају тешке болести.

Солидарност са унесрећенима никада није била спорна, али догађа се да повремено падне покоја сенка на хуманост, као последњих дана у Нишу. Прича о деветогодишњем дечаку Бењамину Шабановићу из Ниша, пре осам дана несталом у таласима Нишаве отворила је и наметнула ову дилему.

Мали Бењамин, или Бени, како га је звала мајка Мира, или Бенџамин, како његово име изговара уцвељени отац Васиф, сишао је код нишког Моста младости прошле суботе око 16 часова на кеј Нишаве. Оклизнуо се и пао у воду, таласи су га за делић секунде повукли од обале према средини реке... Вриснуо је дечак из хладне реке, борећи се за живот, чуо се његов вапај за помоћ на обе обале Нишаве.

На десној обали реке у самом центру Ниша, у тренутку када је вода повукла малишана било је петнаестак одраслих. Сви су чули Бенџамина, али једино је петнаестогодишњи Јован Стојановић, који се такође затекао у близини, без размишљања скочио у реку. Сви остали посматрали су шта се догађа.

Јован је, испричао је касније, схватио да ће много времена изгубити уколико степеницама буде силазио на кеј и обалу, и скочио је са бедема и висине од три до четири метра у ледену реку. На тренутак, док је дечак био на површини и док га таласи још нису повукли према средини реке, Јован је успео да ухвати малог Бенџамина. Кратко је, међутим и нажалост, све то трајало. Педесетак метара низводно од места где је малишан упао о воду, набујала река и јаки таласи истргли су Бенџамина из Јовановог загрљаја. Покушао је петнаестогодишњак још једном, али узалуд. Матица је понела дечака ка дну и нестао је у реци.

Јуче је био осми дан како спасилачке екипе из полицијске јединице Управе за ванредне ситуације, ватрогасци и нишки рониоци претражују Нишаву, али и Јужну Мораву, према Алексинцу. Од малог дављеника, од несрећног Бенија, нема никаквог трага. За то време Јован Стојановић, ученик завршног разреда нишке Основне школе „Доситеј Обрадовић“, не може да спава. Тугује и он.

Овај храбри петнаестогодишњак одличан је ђак и тренира ватерполо. Каже да се у води осећа „као риба“, али у базенима, у морској води. Први пут је био у реци, први пут се борио за нечији живот.

О свом животу, јер дефинитивно је и он био у великој опасности у набујалој и овог пролећа изненада подивљалој Нишави, није размишљао. Размишља, каже, стално о одраслима. Гласно изговара можда најтежу реченицу „да су га одрасли суграђани разочарали“.

„Стајали су на обали, све видели и посматрали скоро као да се ништа не догађа... Као да се њих то не тиче. Видели су како је малишан упао у воду, чули га да дозива у помоћ, видели су и мене када сам скочио и да се борим са брзом реком и таласима, али нико ни прстом није мрднуо“. И, истиче да му је само један нишки таксиста пришао када је изашао из реке и мокром и промрзлом понудио да га одвезе...

Нада последња умире, кажу Мира и Васиф Шабановић, родитељи Бенџамина који је нестао у Нишави. И надају се да је њихов деветогодишњи синчић можда још жив. Да је можда негде изашао из реке...

Храбри петнаестогодишњак Јован је под траумом. Његове ноћи су бесане. Још је у шоку.

О чему размишљају сви они који су били сведоци драме у Нишави, који су посматрали трагедију...? Зар тог суботњег поподнева нису могли другачије да реагују. Колико је и да ли им је уопште било тешко да и они прискоче у помоћ?

Како је могуће да су одрасле Нишлије дозволиле да им, ризикујући свој живот један петнаестогодишњак свима одржи лекцију о храбрости и солидарности. А да они ћуте?

Тома Тодоровић