Karadžić poput Miloševića

Poluprazna galerija za posmatrače najveće sudnice Haškog tribunala pouzdan je znak da je suđenje Radovanu Karadžiću ovih dana zbilja počelo, posle brojnih proceduralnih zapleta i simboličkog otvaranja uvodnim rečima odbrane i optužbe. Taj svojevrsni haški paradoks već je viđen u slučaju Slobodana Miloševića kada su, posle početnog verbalnog duela suprotstavljenih strana, koji je u procesnom smislu nevažan, iskazi svedoka, s izuzetkom onih poznatih javnosti, pobuđivali manje interesovanja što je suđenje duže trajalo.

Suđenje bivšem predsedniku Republike Srpske, optuženom za genocid i zločine protiv čovečnosti nad Muslimanima i Hrvatima, te uzimanje međunarodnih talaca tokom rata u BiH 1992–1995, biće dugotrajno. Pošto je ispitivanje prve četvorice od najavljenih 400 svedoka optužbe potrajalo dve nedelje, već sada se čini previše optimističnom procena predsednika tribunala Patrika Robinsona da će se prvostepeni proces Karadžiću završiti 2012, a pravosnažna presuda, posle žalbenog postupka, biti izrečena početkom 2014.

Manje zato što bi, kako veruju ciničniji posmatrači, Karadžić želeo da se proces otegne u nedogled, budući da u skoroj budućnosti neće moći da se bavi politikom, ni alternativnom medicinom, a više zbog činjenice da mu se i smanjenom optužnicom na teret stavljaju gotovo sva ratna zlodela počinjena nad bosanskim nesrbima.

Podsetimo, optužnica protiv Karadžića usredsređena je na: etničko čišćenje Muslimana i Hrvata širom BiH 1992–1995; kampanju terora protiv civila tokom opsade Sarajeva u istom periodu; uzimanje UN osoblja za taoce u maju i junu 1995, te genocid u Srebrenici i još sedam opština u BiH.

Pomiren sa sudbinom da Savet bezbednosti UN neće usvojiti njegov zahtev i osloboditi ga specijalnom rezolucijom, a na osnovu imuniteta koji mu je, kako veli, onomad garantovao „buldožer diplomata” Ričard Holbruk, Karadžić je, izgleda, odustao od proceduralnog manevrisanja. U sudnici je, unakrsno ispitujući prve svedoke, nastojao da deluje kao kompetentni i kooperativni optuženi-branilac i usput, poput Miloševića, zadrži šta je ostalo od predsedničkog autoriteta.

Budući da mu je sudsko veće, nakon što je u oktobru prošle godine bojkotovao otvaranje procesa, nametnulo za branioca engleskog advokata Ričarda Harvija – uz upozorenje da će ga aktivirati ako se bojkot nastavi – Karadžić i nije imao mnogo izbora do da se uključi u proces.

Jedinim iznenađenjem u prvih petnaestak dana dokaznog postupka moglo bi se nazvati hladnokrvno priznanje penzionisanog američkog diplomate Herberta Okuna, do sada najjačeg svedoka optužbe, da je tokom rata u BiH više zemalja, uključujući i SAD, isporučivalo oružje bosanskim Muslimanima – uprkos zabrani UN, i to preko baze mirovnih snaga Svetske organizacije u Tuzli.

Karadžićeva odbrana je tokom priprema za suđenje velike napore ulagala u pokušaje da od više država dobije dokumente o tim isporukama.

„To je bila javna tajna, za to su svi znali. Rašireno je bilo verovanje da je embargo UN nemoralan, zato što je Muslimanima onemogućavao da se brane i da ga stoga valja ukinuti”, suvo je posvedočio osamdesetogodišnji Okun, koji je tokom jugoslovenskih ratova bio zamenik izaslanika UN Sajrusa Vensa i Dejvida Ovena. Prisetio se čak, kao anegdote, da je jednom zgodom tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman odveo Vensa i njega na zagrebački aerodrom i pokazao im iranski „boing-747” pun vojne opreme namenjene Muslimanima u BiH.

Dok ga je Karadžić više dana unakrsno ispitivao, Okun se nije libio da potvrdi i da su međunarodni izaslanici „verovali, ali nisu imali dokaza” da je muslimanska strana u Sarajevu ubijala francuske vojnike iz sastava Unprofora i smišljeno otvarala vatru iz okoline gradske bolnice ne bi li isprovocirala žestoku reakciju artiljerije Vojske RS sa okolnih brda i izazvala stranu intervenciju.

Svedok je prihvatio i da nijedna od tri zaraćene strane u BiH nije bila „nevina” i da su sve počinile zločine. Citirao je, pri tom, jednog muslimanskog zvaničnika koji mu je rekao: „Srbi su koljači, Hrvati su ubice, a mi Muslimani smo egzekutori”.

U Okunovom svedočenju bi, na nevolju Karadžića, posle toga po pravilu usledilo „ali”, i konstatacija da su srpske snage počinile najviše zločina, u cilju stvaranja sopstvene etničke države, što je optuženog izbacivalo iz takta. „Ne volim vaše ’ali’“, protestovao je Karadžić više puta.

Služeći se beleškama (na 2.000 stranica) koje je, kao diplomata starog kova, uredno vodio tokom više od 50 razgovora mirovnih izaslanika sa Karadžićem 1991–1997, Okun je u sudnici potvrdio skoro sve teške optužbe protiv tadašnjeg vođe bosanskih Srba.

Karadžić se, posvedočio je Okun, od početka „dosledno” zalagao sa „tri države unutar države”, što je, po njemu, bilo jednako podeli BiH između Srba i Hrvata, i u tom cilju je upotrebio silu.

„To se uklapalo u htenje Slobodana Miloševića i Vas da stvorite Veliku Srbiju... Na prvom našem susretu, u jesen 1991, rekli ste nam da će biti rata ako srpske opštine u BiH izraze želju da ostanu u Jugoslaviji... Vi ste se postarali da se to i desi. Započeli ste rat... Želeli ste da Srbi vladaju Srbima i zato ste ustanovili RS i etnički očistili Muslimane i Hrvate”, kazao je Okun starom poznaniku.

Karadžić je, kao nekada Milošević, sa optuženičke stolice uzvraćao da „to nije tačno i to ćemo dokazati” ili „doći ćemo i na to”, tvrdeći da same Okunove beleške, iz kojih je opširno citirao, govore suprotno. „Sviđaju mi se vaše beleške, ali ne i vaši komentari”, rekao je svedoku.

Braneći se od Okunovih, kako je rekao, „akuzacija”, Karadžić je, na temeljima odbrane, koje je početkom marta izložio u uvodnoj reči, krivicu za rat pripisao težnjama muslimanskog vođstva ka nezavisnosti BiH, uz zanemarivanje protivljenja i interesa srpskog naroda.

Tvrdio je i da je Islamska deklaracija Alije Izetbegovića bila ideološka potka za ratno delovanje Muslimana u cilju stvaranja islamske republike bez Srba, koje je uključivalo žrtvovanje sopstvenog naroda u eksplozijama na pijaci Markale i dugotrajno uskraćivanje vode i namirnica građanima Sarajeva.

Uz negiranje da su lideri Muslimana „zloupotrebljavali patnje svog naroda”, Okun je Karadžiću rekao da je Unprofor podrobno istražio i odbacio takve tvrdnje. Precizirao je da je 1992. na Sarajevo padalo između 3.000 i 5.000 granata dnevno, a da je iz grada uzvraćano sa oko 300 projektila manjeg kalibra.

Optuženog je podsetio i da je bez odgovora ostalo pitanje koje mu je još za vreme rata u BiH postavljao lord Oven – zašto ne naredi obustavu granatiranja Sarajeva, kad zna da se njime ugrožavaju interesi Srba.

„Negirate li vi da je vaša vojska u Srebrenici ubila 7.000 Muslimana”, upitao je Okun u jednom trenutku Karadžića. Odgovor je sprečila intervencija Karadžićevog pravnog savetnika Pitera Robinsona, koji je svedoka podsetio da je njegovo da odgovara na pitanja, a ne da ih postavlja.

Dopisnik Bete iz Haga za „Politiku”

Radoša Milutinović