Moćnici nasrću na grad

Uz naš Dunav leže četiri markantne tvrđave. Svaka je po sebi originalna. Golubačka čudnovata, Smederevska tragična i neverovatno brzo sazidana, Beogradska lepa i tajanstvena, Petrovaradinska zastrašujuća.

O Petrovaradinskoj nam novosadski ekološki pokret javlja, o svojoj dvadesetogodišnjici, da je na nju tokom minule dve decenije izveden pravi mafijaški nasrtaj: jedna međunarodna grupacija, čuvši da se ovde sve „privatizuje”, zatražila je da kupi takozvani Gibraltar na Dunavu za 56 miliona dolara. Lepa parica, samo što je najbolje očuvana svetska strateška tvrđava nesrazmerno skuplja. Koliko? Onoliko koliko je skuplji pozamašan komad otadžbine! Kupci iz velikog sveta nisu imali konzervatorsko-istorijske planove s Petrovaradinskom tvrđavom. Hteli su da joj vrh zaravne i da tu izgrade jedno ludo zdanje: kockarnicu u stilu Las Vegasa! To je sprečeno.

Ono što je frapiralo sve učesnike ekološke proslave jeste saznanje o sistematičnom nasrtanju na grad. Da je živo biće, bio bi sav izudaran! Nasrnuli su na sva tri gradska parka. Najpre je „moćnicima”, bolje rečeno „preduzimačima”, palo na um da centralni, stogodišnji (!) Dunavski park, u samom srcu grada, gde je bista Mike Antića, kip Đure Jakšića – isparcelišu kao najskuplje građevinsko zemljište! Onda je neki bogat čovek kupio hotel „Park”, u najromantičnijem parku Srbije, Futoškom parku. Poverovao je da ako kupuje hotel tog imena da mu pripada cela narodna površina – gradska pluća. Pa je rešio da seče drveće i da gradi garaže. Sprečen je u tome.

Nasrtaj na najmlađi, Limanski park, trajao je 12 godina. Jedan je preduzimač kupio parcelu za poslastičarnicu, ali mu se ekološki pokret odupro. Onda je naftni kolos NIS hteo u parku da podigne garaže za rukovodioce svoje firme. A onaj poslastičar je osumnjičen da je potpalio baraku radnika „Mostogradnje” gde je jedan radnik poginuo. Ima i mrtvih, eto.

Kad su moćnici hteli da ćape Ledinačko jezero, narod ga je branio kao svoju plažu. Ekolozi Novog Sada vele da je usred leta, dok su na obali fruškogorskog jezera bili kupači, jedna teroristička trojka odronjavala kamenje na njih. Cilj: pokazati da su padine opasne. Povređeno je 14 ljudi, među njima i neka deca. Ima eto i ranjenih.

Najmračnija je istorija odbrane Fruške gore. Od pokušaja da se proda privatniku iz Italije na 99 godina (čuvena parlamentarna odbrana planine Paroškog), pa sve do zlokobnih namera da se tu smesti evropski nuklearni otpad. Sve gore od goreg!

Vođu gradskih ekologa, Nikolu Aleksića, građani uvek biraju za odbornika i on se bori. Jednom je u gradsku skupštinu došao odeven u bačvansko-lalinsko odelo. Jedva su ga pustili da uđe, tu u prestonici Bačke. Tri puta su nasrtali na njegov život. Dugo je bio ispod gipsa. Ali moćnicima iz NIS-a njegovi aktivisti su pripretili da sad kupuju praćke i da će na njihovoj donebesnoj palati porazbijati prozore. NIS je odstupio.

Međutim, za Novosađane je ipak najveći uspeh Aleksićevih ekologa to što su od teritorijalne ekspanzije „sila progresa” odbranili dva stara groblja. Uspensko groblje je prekrasan, relativno mali park, spomen-groblje. Tu leži sahranjen Miletić. Ekspanzionisti su hteli da ga izmeste! A na Almaškom je bila kolektivna raka ljudi pobijenih aprila 1941, kad su Hortijevi fašisti ušli u grad.

Pravi Novosađani dobro znaju da je tridesetih godina prošlog veka tu radio genijalni arhitekta „bauhaus” stila Đorđe Tabaković. Bili su užasnuti kad su čuli da tik pored njegove prelepe palate, Spomen-doma kralju Aleksandru, neka „interesna grupa” hoće da izgradi – garaže. Zar da se nagrdi dom u kome su decenijama igrali: Ljubica Ravasi, Mira Banjac, Coka Perić-Nešić, Stanoje Dušanović, Gula, Šalajić, Vasja Stanković i čitave generacije vrsnih glumaca! Tu je u toj zgradi začeto i Sterijino pozorje... Ekolozi su odbranili Spomen-dom zvani Sokolana, jer njihovo je da brane i od duhovnog zagađenja.