Моћници насрћу на град

Уз наш Дунав леже четири маркантне тврђаве. Свака је по себи оригинална. Голубачка чудновата, Смедеревска трагична и невероватно брзо сазидана, Београдска лепа и тајанствена, Петроварадинска застрашујућа.

О Петроварадинској нам новосадски еколошки покрет јавља, о својој двадесетогодишњици, да је на њу током минуле две деценије изведен прави мафијашки насртај: једна међународна групација, чувши да се овде све „приватизује”, затражила је да купи такозвани Гибралтар на Дунаву за 56 милиона долара. Лепа парица, само што је најбоље очувана светска стратешка тврђава несразмерно скупља. Колико? Онолико колико је скупљи позамашан комад отаџбине! Купци из великог света нису имали конзерваторско-историјске планове с Петроварадинском тврђавом. Хтели су да јој врх заравне и да ту изграде једно лудо здање: коцкарницу у стилу Лас Вегаса! То је спречено.

Оно што је фрапирало све учеснике еколошке прославе јесте сазнање о систематичном насртању на град. Да је живо биће, био би сав изударан! Насрнули су на сва три градска парка. Најпре је „моћницима”, боље речено „предузимачима”, пало на ум да централни, стогодишњи (!) Дунавски парк, у самом срцу града, где је биста Мике Антића, кип Ђуре Јакшића – испарцелишу као најскупље грађевинско земљиште! Онда је неки богат човек купио хотел „Парк”, у најромантичнијем парку Србије, Футошком парку. Поверовао је да ако купује хотел тог имена да му припада цела народна површина – градска плућа. Па је решио да сече дрвеће и да гради гараже. Спречен је у томе.

Насртај на најмлађи, Лимански парк, трајао је 12 година. Један је предузимач купио парцелу за посластичарницу, али му се еколошки покрет одупро. Онда је нафтни колос НИС хтео у парку да подигне гараже за руководиоце своје фирме. А онај посластичар је осумњичен да је потпалио бараку радника „Мостоградње” где је један радник погинуо. Има и мртвих, ето.

Кад су моћници хтели да ћапе Лединачко језеро, народ га је бранио као своју плажу. Еколози Новог Сада веле да је усред лета, док су на обали фрушкогорског језера били купачи, једна терористичка тројка одроњавала камење на њих. Циљ: показати да су падине опасне. Повређено је 14 људи, међу њима и нека деца. Има ето и рањених.

Најмрачнија је историја одбране Фрушке горе. Од покушаја да се прода приватнику из Италије на 99 година (чувена парламентарна одбрана планине Парошког), па све до злокобних намера да се ту смести европски нуклеарни отпад. Све горе од горег!

Вођу градских еколога, Николу Алексића, грађани увек бирају за одборника и он се бори. Једном је у градску скупштину дошао одевен у бачванско-лалинско одело. Једва су га пустили да уђе, ту у престоници Бачке. Три пута су насртали на његов живот. Дуго је био испод гипса. Али моћницима из НИС-а његови активисти су припретили да сад купују праћке и да ће на њиховој донебесној палати поразбијати прозоре. НИС је одступио.

Међутим, за Новосађане је ипак највећи успех Алексићевих еколога то што су од територијалне експанзије „сила прогреса” одбранили два стара гробља. Успенско гробље је прекрасан, релативно мали парк, спомен-гробље. Ту лежи сахрањен Милетић. Експанзионисти су хтели да га изместе! А на Алмашком је била колективна рака људи побијених априла 1941, кад су Хортијеви фашисти ушли у град.

Прави Новосађани добро знају да је тридесетих година прошлог века ту радио генијални архитекта „баухаус” стила Ђорђе Табаковић. Били су ужаснути кад су чули да тик поред његове прелепе палате, Спомен-дома краљу Александру, нека „интересна група” хоће да изгради – гараже. Зар да се нагрди дом у коме су деценијама играли: Љубица Раваси, Мира Бањац, Цока Перић-Нешић, Станоје Душановић, Гула, Шалајић, Васја Станковић и читаве генерације врсних глумаца! Ту је у тој згради зачето и Стеријино позорје... Еколози су одбранили Спомен-дом звани Соколана, јер њихово је да бране и од духовног загађења.