Crvena kuća, ciganska radost

Nadahnjujući svoje građane, Beograd svakodnevno dobija nove simbole. Najnoviji je crvena kuća, smeštena u lavirintima naselja "Staro sajmište", u delu koji Beograđani zovu "karton siti". Ofarbana drečavom crvenom bojom, vidljiva je svakom prolazniku kojeg put nanese preko Gazele. Ova građevina izdvaja se od ostalih i po tome što je napravljena od čvrstog materijala. Tako je sivilo koje preovlađuje na novobeogradskoj strani reke, ispod mosta, konačno razbijeno jednom pravom bojom.

Zasluge za lepši ambijent ovog inače neuglednog kraja grada pripadaju porodici Radžipović. Domaćini, isprva sumnjičavi i neraspoloženi za razgovor iz straha od raznih inspekcija i nedavne najave grada o konačnom rešenju za nehigijenska naselja, popustili su pred objektivom fotoaparata. Posle kraćeg porodičnog savetovanja sledio je poziv za trpezu kao već čuvena romska gostoljubivost.

 – Slikaj prvo mene, onda njega, a posle sve zajedno – traži musavi dečačić. Dvorište vri od života. Deca, odrasli, čopor pasa i papagaj Roki.

Radžipovići su brojna familija, ali u kući živi šest članova. Najstariji Safedin sedi ispred kuće i hvali se granom porodičnog stabla koja počinje od njega.

– Imam dvojicu sinova i sedam ćerki. Sve ćerke su udate i, u proseku, imaju po dvoje dece. Pa, računajte koliko je to unučića. Sinovi su oženjeni i oni imaju decu, a deca ćerki i sinova takođe imaju decu, tako da sam dočekao i praunuke – kazuje Safedin.

Priča o kući tako obuhvata dve generacije porodice Radžipović, oca Safedina, penzionera i nekadašnjeg ložača u "Beogradskim elektrana", koji je pre petnaest godina započeo izgradnju ove kuće, i sina Nukija koji je taj posao nastavio do danas.

Tridesetsedmogodišnji Nuki, odnedavno i sam deda, posle bolnog iskustva sa našom policijom, pre devetnaest godina potražio je sreću u Italiji, gde i sada živi. Ovde je na kratkom odmoru, pa opet nazad u Peruđu. Svaki Nukijev dolazak iz Italije odmah se primeti, jer novac koji donese odmah uloži u kuću. Zgradu su ofarbali u crveno, jer kažu da se prašina odbija od nje, a ako se ipak isprlja lako se pere.

– Jeste koštalo 300 evra, ali crveno je naša boja, to je ciganska radost. Ovu kuću volim i, da mi ponude bilo šta drugo, ne bih prihvatio – kaže Nuki. Unutar kuće svaka soba u posebnoj boji –  narandžasta, zelena, plava, a kupatila italijanska. Porodica ima i umetničkih sklonosti i ukusa, pa su se reprodukcije slika čuvenog Klimta idealno uklopile sa bojom zidova i nameštaja.