Komad sa igranjem i pucanjem

Udaje nam se mila Mićica! Za svog druškana zvanog Dućica! Mi, njeni najdraži, izgubili već svaku nadu: ej, celih šest meseci se zabavljaju, a nikako da stanu na „ludi kamen”! Mićica doduše stala čim su se upoznali – zaljubljivo naše malo – ali on... Samo jednom nogom zakoračio, nikako i drugu da popne. Počela nagađanja: da ga ne boli noga, da se to Duća ne predomišlja, možda nešto muti? „Garant je đilkoš drugu našo”, dobacuje ujna Coka sa Umke. „Prevešće nam je žednu preko vode”, uzvraća teta Blagica sa Dorćola.

Ispostavilo se da, jadničak, nije znao kako da je pita. Kako preko usta da prevali tih nekoliko za osetljivog muškarca komplikovanih reči. Kako da se izrazi. I pošto se hrabrio pred ogledalom nedeljicu dana, onomad, baš dok su jahali „vespu”, odvažio se da vikne u vetar: „Da se ti, Mićo, udaš za mene?” A naša Mićica nije ni trepnula pod kacigom, samo se stisla uz njegova leđa: „Aj’, važi!”

E, čim su sjahali, skinula je kacigu, trepnula i isplanirala venčanje. Srednje: za svega 180 zvanica. Ravnopravno: pola mi – njeni, pola oni – njegovi. Prvo kod matičara, pa kod pope. Po propisu. Da se ne ljute ni država, ni crkva. A onda – u restoran. Da se ne ljute ni svatovi. Svima da bude potaman.

Čitamo nas 90 najmilijih – sve mio do milijeg – pozivnicu i radujemo se: „Nek vam je, deco, sa srećom! Zlatnu svadbu da doživite!” Nego, šta da obučemo ovom važnom zgodom kad smo goli ko pištolji? Šta li im ovo na dnu znači... „dress code”?

Zovemo jedni druge. Tumačimo. Ujka slabo stoji sa engleskim, ujna ni slabo, strine i tetke – nikako. Stričevi i teče znaju samo da beknu „gol”, „tajmaut” i „nokdaun”. Sve punokrvni ćiliričari!

– D-r-e-s-s c-o-d-e – sričem svastiki koja je revolucionarne 2000. godine brže-bolje upisala početni kurs, kako je čula da ćemo ekspresno u Evropsku uniju, čim ispunimo neke sitne uslove. U međuvremenu i doktorirala na anglistici...

– Tupadžije, pa to su vam pravila oblačenja. To znači da će mlada biti u venčanici sa velom, mladoženja zalizan, u odelu, s mašnom, i da zvanice moraju da se drže modnog kodeksa. Za muškiće je obavezan sako, kravata, nogavice peglane na špic, cipele visok sjaj, a za žene – haljine, tašnice, štiklice... Elegancijom treba da pokažemo da poštujemo mladence. Svadba je jedna civilizacijska tekovina! Ne možemo se u tom komadu s igranjem i pucanjem pojaviti kao klovnovi u svakodnevnim krpama... – pojasnila mi „svaja”.

Vidim, „svaja” stigla u EU, a mi ćemo da popričekamo. Pa ja i nemam odelo! Ono „crkveno i mrtveno” iz ’89. mi omalilo. I žena se žali: „Štikle, auh! Talijanke mi se pokrivile! A ne pitaj pošto su nove!”

Zvrje telefoni, konsultacije traju, familija ne spava. Tako je kad golaći idu u svatove. Od ujke i ujne, pa preko strina i stričeva do tetaka i teča niko ne može da savlada prokleti dres kod! Šta sad učiniti? Malo smo odahnuli kad smo saznali da je i druškanova svojta zastala pred teškim zadatkom...

Svanuo i dan venčanja. Okupismo se na platou pred opštinom, kao na pozornici. Mi muški sa mladine strane blistamo nasmejani u frakovima, pridavljeni mašnama, okićeni epoletama, profircani srebrnim porupčićima, šljašte nam cipeliške. Žene sijaju u balskim haljinama i čipkanim rukavicama, cakle im se biseri oko vrata i lepršaju leptirići na šeširima... Sva sreća da moja supruga ima veze u operi, pa smo posetili garderobu i pozajmili odeću!

Kopkalo me iz koje li će epohe Dućini da odenu kostime za ovu predstavu. I hoćemo li se kao porodice stilski uklopiti?

Priđosmo „pozorišnom” zdanju. Gle! Mladoženjini pročešljali neko kulturno-umetničko društvo! Obukli se kao folkloraši! Sviri harmonika. Kolo sitno veze! Vijori se belo maramče! Lete opanci, mrdaju jeleci, zveckaju toke... Puca kubura! „Iju-iju-iju-juuu!” Zovu! Devedeset njihovih i toliko naših poduhvati se ruku-podruku. Začu se odasvud: „Živeli prijatelji! Živeli mladenci...”

Darko Kalezić