Комад са играњем и пуцањем

Удаје нам се мила Мићица! За свог друшкана званог Дућица! Ми, њени најдражи, изгубили већ сваку наду: еј, целих шест месеци се забављају, а никако да стану на „луди камен”! Мићица додуше стала чим су се упознали – заљубљиво наше мало – али он... Само једном ногом закорачио, никако и другу да попне. Почела нагађања: да га не боли нога, да се то Дућа не предомишља, можда нешто мути? „Гарант је ђилкош другу нашо”, добацује ујна Цока са Умке. „Превешће нам је жедну преко воде”, узвраћа тета Благица са Дорћола.

Испоставило се да, јадничак, није знао како да је пита. Како преко уста да превали тих неколико за осетљивог мушкарца компликованих речи. Како да се изрази. И пошто се храбрио пред огледалом недељицу дана, ономад, баш док су јахали „веспу”, одважио се да викне у ветар: „Да се ти, Мићо, удаш за мене?” А наша Мићица није ни трепнула под кацигом, само се стисла уз његова леђа: „Ај’, важи!”

Е, чим су сјахали, скинула је кацигу, трепнула и испланирала венчање. Средње: за свега 180 званица. Равноправно: пола ми – њени, пола они – његови. Прво код матичара, па код попе. По пропису. Да се не љуте ни држава, ни црква. А онда – у ресторан. Да се не љуте ни сватови. Свима да буде потаман.

Читамо нас 90 најмилијих – све мио до милијег – позивницу и радујемо се: „Нек вам је, децо, са срећом! Златну свадбу да доживите!” Него, шта да обучемо овом важном згодом кад смо голи ко пиштољи? Шта ли им ово на дну значи... „dress code”?

Зовемо једни друге. Тумачимо. Ујка слабо стоји са енглеским, ујна ни слабо, стрине и тетке – никако. Стричеви и тече знају само да бекну „гол”, „тајмаут” и „нокдаун”. Све пунокрвни ћилиричари!

– Д-р-е-с-с ц-о-д-е – сричем свастики која је револуционарне 2000. године брже-боље уписала почетни курс, како је чула да ћемо експресно у Европску унију, чим испунимо неке ситне услове. У међувремену и докторирала на англистици...

– Тупаџије, па то су вам правила облачења. То значи да ће млада бити у венчаници са велом, младожења зализан, у оделу, с машном, и да званице морају да се држе модног кодекса. За мушкиће је обавезан сако, кравата, ногавице пеглане на шпиц, ципеле висок сјај, а за жене – хаљине, ташнице, штиклице... Елеганцијом треба да покажемо да поштујемо младенце. Свадба је једна цивилизацијска тековина! Не можемо се у том комаду с играњем и пуцањем појавити као кловнови у свакодневним крпама... – појаснила ми „сваја”.

Видим, „сваја” стигла у ЕУ, а ми ћемо да попричекамо. Па ја и немам одело! Оно „црквено и мртвено” из ’89. ми омалило. И жена се жали: „Штикле, аух! Талијанке ми се покривиле! А не питај пошто су нове!”

Зврје телефони, консултације трају, фамилија не спава. Тако је кад голаћи иду у сватове. Од ујке и ујне, па преко стрина и стричева до тетака и теча нико не може да савлада проклети дрес код! Шта сад учинити? Мало смо одахнули кад смо сазнали да је и друшканова својта застала пред тешким задатком...

Свануо и дан венчања. Окуписмо се на платоу пред општином, као на позорници. Ми мушки са младине стране блистамо насмејани у фраковима, придављени машнама, окићени еполетама, профирцани сребрним порупчићима, шљаште нам ципелишке. Жене сијају у балским хаљинама и чипканим рукавицама, цакле им се бисери око врата и лепршају лептирићи на шеширима... Сва срећа да моја супруга има везе у опери, па смо посетили гардеробу и позајмили одећу!

Копкало ме из које ли ће епохе Дућини да одену костиме за ову представу. И хоћемо ли се као породице стилски уклопити?

Приђосмо „позоришном” здању. Гле! Младожењини прочешљали неко културно-уметничко друштво! Обукли се као фолклораши! Свири хармоника. Коло ситно везе! Вијори се бело марамче! Лете опанци, мрдају јелеци, звецкају токе... Пуца кубура! „Ију-ију-ију-јууу!” Зову! Деведесет њихових и толико наших подухвати се руку-подруку. Зачу се одасвуд: „Живели пријатељи! Живели младенци...”

Дарко Калезић