Spareni ili raspareni

Treba li i može li višestranački sistem da se odrekne jednopartijske vlasti? Pitanje zvuči kao neslana šala, ali odgovor na njega ozbiljno traže Britanci.

Ispada, čak, da je njima višestranačka vlast neobičnija pojava nego nacijama koje su dugo bile pod jednopartijskim režimom. U Srbiji se, na primer, već uobičajilo da vladu sastavlja savez neistomišljenika, što je aranžman na koji Ujedinjeno Kraljevstvo nije sviklo (eksperiment te vrste primenilo je, krajnje kratkoročno, poslednji put sedamdesetih godina prošlog veka).

U Britaniji su, naime, kao „konfuzija” doživljeni rezultati prošlonedeljnih parlamentarnih izbora u kojima nijedna stranka nije dobila dovoljno mandata da samostalno formira vladu većine. Gotovo da se smatra da glasanje „nije uspelo”. Tamošnji poznavaoci, različitih pristupa, mahom se slažu u jednom: „Nećemo imati stabilnu vladu, iako je ona poželjna u ovim ekonomsko-socijalnim nestabilnim vremenima”.

To što je Ostrvljanima „izuzetni izazov”, u kontinentalnoj Evropi (čiji smo deo i mi) je pravilo. Njom uglavnom vladaju stranački savezi (načinjeni posle ili pre izbora). U Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, nordijskim zemljama… A „i šire”– u Indiji, Australiji, Izraelu…

Britanska zavrzlama posle izbora, novi je izazov opštim premeravanjima dometa političkih rivalstava i partnerstava. Često se, naime, ispostavlja nedoumica– koliko je izabrana vlast u skladu sa izraženom voljom birača?

Kad nijedna stranka, kao sada u Britaniji, ne dobije apsolutnu većinu, može da se ide ka manjinskoj ili koalicionoj vladi. U prvom slučaju se prenebregava volja većine (koja za tu partiju nije glasala) a u drugom– neophodni su ustupci, uz odstupanje od izbornih obećanja, da bi se formirala većina koja će sastaviti vladu.

Tumačenja su takođe različita. Po jednima, treba ponavljati izbore sve dok se ne uspostavi jasna većina, ali je ta varijanta preskupa i može da se otegne u nedogled. Po drugima, birači su „neodlučnim” glasanjem „ovlastili” stranke da se dogovore o vladavini, makar i na uštrb programa kojim su osvajale glasove. Treći su za stupanje na dužnost manjinske vlade koja bi se trudila da pridobije većinu „od slučaja do slučaja”.

Kao da prevladava princip objedinjavanja različitosti. Iznutra i spolja.

Na primer: iako u SAD formalne koalicije „ne dolaze u obzir”, jer je sistem suštinski dvostranački, one se ipak pomaljaju. Predsednik Barak Obama ih je zasnovao na dva načina: prvo unutar njegove Demokratske partije, kada je stranačku rivalku (Hilari Klinton) postavio za šeficu diplomatije, a onda i u oblasti bezbednosti gde je za ključne igrače svog tima uzeo specijaliste iz opozicionih redova Republikanske partije (Roberta Gejtsa kao čelnika Pentagona i generala Džejmsa Džonsa kao svog savetnika za nacionalnu bezbednost).

Čini mi se da, zapravo, živimo u eri političkih koalicija. I kad se raspadaju (kao nedavno u Holandiji i Belgiji), i kad su nedovoljno usaglašene (kao na bojištima Avganistana) i kad su selektivne bez mandata Saveta bezbednosti UN (kao u napadima na bivšu SFRJ i Irak), i kad se u njima traži tračak nade za izlazak iz tekuće globalne finansijske krize, koja se sa njujorškog Volstrita proširila svetom a iz prezadužene Grčke preti afirmaciji objedinjavajuće Evrope, i kad se prave da bi se „konkretizovale” izborne „nedorečenosti”.

Koalicije su, da se podsetimo, i ranije odlučivale o sudbonosnim pitanjima, kakva su se iskušala u svetskim ratovima. Iz konkurencije u spremnosti za jedinstvo u različitosti su, na specifične pa i međusobno suprotstavljene načine, kao glavne sile do danas izrasli i SAD i EU, opet Rusija i Kina, a onda i Indija i Brazil, pri čemu se ispoljavaju težnje za novim grupisanjima.

Drugim rečima: ko nije u timu ili se u njega ne uklapa, nije ni bitan u političkom tkanju na više razboja. Iliti: bolje je biti sparen nego rasparen.

Retko ko insistira i na sopstvenoj neutralnosti. Jer, nije jasno između čega bi ona stajala, pošto se u praksi prepliću i tako različiti sistemi kao što su američki i kineski.

Kad nijedina supersila ne insistira više, bar ne kao donedavno, na svojoj „izuzetnosti” i „isključivosti”, tim manje se drugi mogu nadati izuzimanju od prožimanja. Ni Englezi među sobom, ni oni „koji vole da se prave Englezi”…